Antar

Plava stvorenja

Pris nije otkrio ništa nenormalno. Uostalom, to je i očekivao. Napustio je mašinsku salu i vratio se na treći nivo. Antar ga dočeka sa kricima radosti. Čudni odsjaji su se prelivali u njegovim ogromnim očima. Pris ga prijateljski pomilova po glavi. Dlaka je bila nežna, prijatna na dodir. To se dopalo cvilu, koji je, s vremena na vreme, puštao glasove zadovoljstva. Uistinu, teško je bilo reći da se radilo o glasovima. Pre se radilo o nekoj vrsti struganja u grlu, koje je cvil ispuštao na neki oštar način. Čovek i životinja su se igrali. Bilo im je dobro kada su zajedno. Čovek je voleo društvo životinje, a ona njegovo. Nežne ruke plave životinje stezale su Prisove prste kao da su htele tim pritiskom da mu prenesu neki osećaj. Izgledalo je to kao neki tajni govor. U velikom kavezu, ostali cvilovi su posmatrali scenu.
– Uskoro ćemo biti na Zamlji, Antare – uzdahnu Pris. Biće zadovoljstvo naći se tamo. Uprkos svemu…

Cvil zaklima smešno glavom. Kako je mogao da shvati iznenadnu tugu svog prijatelja?
– Da. Uprkos svemu…- nastavi Pris. Pre pet godina sam izgubio dragu osobu. Najdivniju devojku na svetu… Zvala se Lia. Ali, desila se nesreća! I ona je umrla… Znaš, Antare, mogli smo biti vrlo srećni, nas dvoje. Ona je sanjala o kućici okruženoj drvećem, cvećem i najraznovrsnijim biljkama sa predivnim mirisima. Hteli smo da se nastanimo na zelenim brežuljcima Alfe IV, i divno bismo živeli. Ali, Lia je mrtva! Kao i dvesta drugih putnika sa „Siegfried“. Transkontinentalna raketa se zbog kvara na mlaznicima srušila na pistu Malighamskog (Maligham) aerodroma… Bila je to strašna eksplozija!

Pris ućuta ukočenog pogleda. Ponovo je proživljavao strašnu scenu koja se dogodila nekoliko godina ranije na Malighamu. O tragičnom događaju se svojevremeno mnogo pisalo i, naravno, bili su optuženi konstruktori, tehnički zaduženi za sigurnost letenja, pilot, kompanija, mehaničari… I, naravno, na kraju niko nije bio kriv! Pris je sa svoje strane prepustio štampi brigu oko epiloga. Smešni su mu bili ti ljudi koji su bili ispitivani. Smešna mu je bila i sama istraga. Jer, ništa i niko više nije mogao da mu vrati Liu. On naglo preseče pakleni kaleidoskop svojih sećanja.
– Baš sam glup da ti to pričam, zar ne, Anatre? Sigurno misliš da buncam… Ne. Ti čak ni ne razumeš to što pričam. Ali, nije važno. Dobro je poveriti se. Najzad, zašto ne tebi? Francis RB se poverava Nirki kada mu je teško! Njih dvojica vode duge i beskrajne razgovore. Zamisli! Čovek i mašina!
– Cvil, cvil! – javi se Antar.

Pris se prisili da bi se nasmešio.
– Voleo bih da te zadržim, znaš! Bili bismo dobri prijatelji… Samo, bojim se da se moja ideja ne bi dopala Regu. U svakom slučaju, ja…

Nije završio svoju rečenicu. Zamuca, prinese ruke glavi, razrogači oči. Odjednom sve se zavrte oko njega. Svuda je video osvetljene krugove, vatrene leptire. Vrtoglavica. Vrtoglavica koja je izazvala pojavu hiljada slika u njegovom mozgu, nejasni kliše koji je uranjao u dubinu njegovog ja. Činilo mu se da sanja. Ali to nije bio san kao oni snovi koji se javljaju za vreme normalnog spavanja. Ipak, te slike su bile tako fantastične, tako nestvarne! Nova vrtoglavica ga obuze i morao je da se uhvati za kavez u kome je bio cvil, da ne bi pao. TO JE OPET POČINJALO. Jedan. Dva. Tri. Četri. Pet, sa njim. Osećaj da je istovremeno bio i jedan i pet osoba. Nerazumevanje. Borba. Slike su izvirale, snažne, agresivne, odavajući lik svake osobe, odavajući njenu intimnost. Šok. Napadi. Pris ih je primao, podnosio, iako je ulagao očajničke napore da ih odagna. Postao je telepata, hvatao je sve ideje, sve misli svojih drugova. Al sve se mešalo. Ništa nije bilo povezano. Bio je potreban ozbiljan napor da bi se definisao svaki snop mislenih talasa. A, Pris je za to bio nesposoban. Protiv svoje volje je primao slike, klišee, ideje i nije znao kako da se odupre tom mučnom psiho-vrtlogu. Dominirao je Lorn, a onda se nametao Reg. Njih dvojica su ga posebno opsedali. Francis RB i Jego su slali samo prigušene misli, najčešče vrlo slabe. Pris posrnu. Vide da je okružen maglom. Bila je to neobična magla koja se ljuljuškala u dugim šalovima, koji su zaklanjali zvezdani beskraj. To nije imalo nikakvog smisla.
– Anatare, Antare…- promrmlja. Šta mi se događa? … Ti to znaš, ti … Ah! Prokleta zona! Trebalo se VRATITI, VRATITI NA REHAN…

Teško je govorio i kada je sve prestalo jedva je povratio dah. Izbezumljen, zadihan, unezvereno je gledao oko sebe. Pitao se da li bi trebalo da ostalima ispriča šta se dogodilo. To se događalo već drugi put. Izgledalo je kao da ima pet mozgova koji su mu u nekoliko minuta poverili njihove tajne. Zašto? Da li je ta vrtoglavica nastupila zbog neke tajanstvene sile, ili se radilo o običnoj slabosti? Da. Zašto? Da li je to bilo zbog ove samrtničke svetlosti? Ako je postojao razlog ovih mešanja, koji je? Pris prestade dalje da razmišlja o tome. Napusti treći nivo, ne obraćajući više pažnju na Antara, koji ispusti žalosni krik dok je on odlazio. Posrćući malo, Pris ode hodnikom do svoje kabine.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s