Eter

Fransis RB je bio najviše zbunjen prisustvom dezoksiribonukleinske kiseline u uzorcima koje su uzele automatske sonde. Nirka se nikada nije varao. Mogućnost postojanja nepoznatih tela ne bi ga mnogo čudila; čovek će načiniti još bezbrojnih otkrića stalno pomerajući granice svojih saznanja u Velikoj Tami. Ali postojanje dezoksiribonukleinske kiseline? Logika je vodila ka jednoj ideji ili, bolje reći, nazirala se neka ideja. Ribonukleinska kiselina je značila jezgro, zatim ćeliju, zatim živo biće, ili možda biće obdareno inteligencijom. Sve dotle razmišljanje je imalo osnova. Za Fransisa RBa je ceo problem poticao od susreta sa bićem u svemiru. Kada bi mogao njega da definiše, svakako bi bolje shvatio fenomene koji su se smenjivali jedan za drugim. „Živo biće… Biće koje misli“ – razmišljao je.

Zid. Nepremostivi zid je bio pred njim. Visoki i debeli zid protiv koga se mogao boriti samo svojim golim rukama i inteligencijom. To je bilo zaista malo. Bilo mu je potrebno da sazna sastav etera, magle, kako su sve to zvali. „Magla“ je po njemu bila samo neodređeni naziv. Isto kao i reč „eter“ koja, kao što svako zna, označava hipotetični i neizmerivi fluid koji ispunjava prostore, elastični fluid koji igra ulogu „prenosioca“ svetlosti, elektriciteta i toplote. „Rižel“ je bio obavijen tim fluidom koji je predstavljao nešto više od etera, jer se lako moglo raditi i o živom biću. Naravno, Fransis je pravio mnogobrojna poređenja sa svim onim što se događalo na brodu. Kakva je veza postojala između „mag1e“ i crnog raka koji je pojeo svetlost sa broda? Kakva je još veza postojala između svega toga i ove planete koja je ličila na Zemlju? Da li je tu postojala samo jedna veza?

Tu se uzdizao zid. Zid o koji su se lomile sve pretpostavke. Zaista, svaki put kada je Fransis verovao da drži u ruci tanku nit objašnjenja, sve se rušilo. Uvek u istom trenutku i zbog istog razloga. Njegov naučnički duh se tome protivio. Postao je tvrdoglav i u sebi ponavljao rečenicu koju je čuo na hiljade puta, pravilo koje su mu govorili njegovi učitelji. „Sve ima svoje rešenje“. On je usvojio to pravilo, ali je konstatovao, ne bez osećaja gorčine, da uprkos svom znanju, još uvek je bio velika neznalica. Uz veliki uzdah je odagnao svoju gorčinu i otišao do releja na kome je sastavio svoj identifikacioni broj. Skoro odmah začu se tihi Nirkin glas:
– Nirka. Šta mogu da učinim za tebe, Fransise?

Očigledno da se mozak pokazivao „humanijim“ sa biologom. To nije više bilo rutinsko „šta želiš“, već finija, nijansiranija i više „lična“ formula. To je bilo osetno.
– Da razgovaram sa tobom – odgovori on.
– Osećaš se usamljen?
– Da, u nekom smislu.
– Ti znaš da sam ti ja prilično jadan prijatelj, zar ne? Šta mogu da ti pružim osim reči koje se rađaju u mojim elektronskim kolima? Na kraju krajeva, ja sam samo mašina.
– Ti si inteligentna mašina – ispravi ga Fransis – a sa druge strane, prijatelj koji ne ume da laže. Reči koje izgovaraš ponekad mi posluže kao velika uteha. Volim da provodim vreme sa tobom.
– O čemu želiš da razgovaramo?
– Hm! Mnogo sam razmišljao u poslednjih nekoliko sati. Prvo bih te nešto pitao.
– Da čujem.
– Znaš li gde se nalazimo?
– Ne. Nijedna od karti koje su utkane u moju memoriju ne poklapa se sa onim što mi je prenela zvezdovizija. Ne poznajem ovaj galaktički sektor. Ipak, moram da ukažem na sličnosti. Na primer: raspored nebeskih tela. Neke grupe zvezda podsećaju na ono što se videlo sa Rehana. Što se ostalog tiče, nije više dovoljna zvezdovizija. Trebalo bi se poslužiti teleskopom.
– Dobro. Znaš li poreklo ovih sličnosti?
– Deformacija ili loša podešenost instrumenata za posmatranje, fatamorgana, loš ugao gledanja.
– A što se ne bi radilo o paralelnom svetu?
– Ne znam da odgovorim na to pitanje.
– Nije važno, pomoći ću ti tako što ću da ti ispričam sve što znam.

I on poče da objašnjava Nirki probleme koji su ga mučili. Ispričao mu je svoje sumnje i zaključke u vezi svake, nije zanemario nijedan detalj. Rekao je da su, pošto je na raspolaganju bilo vrlo malo drugih informacija, zato Reg, Kristus i Lorn izašli kako bi možda još nešto saznali. Na kraju je otkrio svoje misli, jasno izneo svoje pretpostavke, priznao svoje bojazni i govorio o svuda prisutnoj prepreci koja ga je sprečavala da ide dalje u svojim istraživanjima. Nirka je ćutao, vrednovao reči, analizirao ih, klasificirao i sređivao.
– Zaista, nedostaje mnogo stvari – reče on – podaci kojima raspolažem su potpuno nedovoljni i ne omogućavaju mi nikakvu pretpostavku. Veza možda postoji, ali za sada moramo se zadovoljiti pipanjem. Ništa posebno se ne izdvaja. Posmatrana celina je velika i matematički izgleda da ne postoje veze među njenim delovima.
– To sam pomalo i očekivao – priznade Fransis – Ali šta misliš u vezi tragova dezoksiribonukleinske kiseline u fluidnoj masi?
– Postoji verovatnoća: radi se možda o živom biću. To bi za sada bio centralni problem. Ta verovatnoća obuhvata dve mogućnosti
– Koje? – upade nestrpljivo Fransis.
– A: Prisustvo dezoksiribonukleinske kiseline eliminiše sve pretpostavke koje mogu da nastanu kada se posmatra skup fenomena koji nastaju na brodu i kod posade. B: – naprotiv – ako se pretpostavi da dezoksiribonukleinska kiselina nema odlučujuću ulogu u fluidnoj masi, ideja o vezi nije više za odbacivanje i ta magla (da upotrebim vaš izraz) je zaista neki eter čije poreklo vodi daleko unazad kroz vreme. U kontaktu sa vasionskim brodom, taj eter se spojio sa nekim elementom koji mu je nedostajao u njegovom sastavu i tako je počeo proces razvoja. Taj nedostajući elemenat je mogao biti neka spora donesena sa bilo koje planete, kosmička prašina, bakterija, ili čak i energija.

Fransis RB je pobledeo. Drhtavim glasom od uzbuđenja koje je osećao, on reče:
– Da li sam dobro shvatio, Nirka? Hoćeš da kažeš da smo mi na neki način, ne znajući, naleteli na neku česticu živog jezgra? Neku česticu koja je lutala i iz raznih razloga nije imala mogućnosti da uveća svoj obim, već je to bilo moguće tek u kontaktu sa „Riželom“.
– Tako je. Ali, to je samo pretpostavka. Ponavljam: potrebni su i drugi podaci. Sve što sam ti rekao je rezultat deduktivnog zaključivanja i pretpostavke koje su utvrđene na osnovu nepotpunih činjenica.
– Ne mari – promrmlja Fransis – to je fantastično! Ako se tvoja teorija pokaže kao tačna, predstavljala bi najveće otkriće ovog veka! Ili bar najsenzacionalnije otkriće! To bi bio dah Prvog Dana Sveta! Dah star dvanaest milijardi godina!
– Ne sanjaj toliko – posavetova ga Nirka – nemamo nikakvog dokaza. Jedino što je neosporno to je prisustvo u kosmosu neke sile, nekog etera koji sadrži bezbrojne tajne i, u svakom slučaju, nema sumnje tu je i tajna života. Što se tiče tvrdnje da je kontakt sa vasionskim brodom prouzrokovao njegovu ekspanziju, to je sve u sferi imaginacije.

Ali Fransis je već bio utonu o vrtlog misli.
– Fantastično! – ponavljao je otkrivajući široki horizont koji se pružao pred njim.
Stajao je tako neko vreme, misli su mu lutale, a zatim se vrati u stvarnost. Nastavio je:
– Nešto mi je nejasno. Prema svemu, kako stoje stvari, ti si morao da otkriješ i vodonik. Međutim, njega nema. Kako to objašnjavaš?
– Pitanje je umesno, Fransise. Međutim, ja sam jasan: nije bilo vodonika u uzorcima. Opet imamo više mogućih objašnjenja: taj elemenat ne postoji više u fluidnoj masi, jednostavno zato što je u nastajanju drugih sastojaka bio iskorišćen ili transformisan u tom slučaju ono što mi smatramo eterom bila bi samo gomila ostataka, ili ostatak nepoznate materije. Drugo rešenje: vodonik je u masi, ali lokalizovan, što znači da ga ima samo u tačno određenim zonama do kojih naše sonde ne mogu da dopru. Na kraju i treće i poslednje rešenje: ima manjih i daleko složenijih tela od onoga što mi nazivamo „Prvi Počeci“. Prema tome bi „Prvi Počeci“ bili sastavljeni od kombinacije pomenutih tela.

Fransis RB je bio, bukvalno rečeno, zanesenjak. Slušao bi Nirku satima dok tako govori, a da mu nikada ne dosadi. Po prvi put, možda, osećao je saznanje o beskraju ne kao neku nemerljivu daljinu, već kao neprekidno deljenje ili umnožavanje svakog života u svemiru. Osećao je strašnu potrebu da bude sam i da sredi svoje misli.
– Toje sve, Nirka – reče – dosta smo razgovarali. Govorićemo opet o svemu kasnije.
On vrati malu polugu za komunikaciju i zatim se opruži na ležaju. Opet je svrstavao sve informacije kojima je raspolagao. Postojala je paralela između fluidne celine, tame koja je zvladala brodom, sivila, nelagodnosti koje je osećao Pris, Jegovog sna i, na kraju, neobičnog sveta na koji su sleteli misleći da je Zemlja. Ostajalo je da se otkrije gde se nalaze veze između svega.

***

Neka vrsta posebnog sumraka se spuštala na Kozmu, sumrak kakav Pris nikada nije video. Senka nije bila svuda prisutna. Nalazila se mestimično, bez nekog reda i neujednačena na građevinama. Grad je bio obavijen crvenom, plavom, zelenom i oker bojom, koje se nisu mešale. Prostirale su se u razbacanim mrljama ili sinusoidnim trakama koje kao da su prekrivale velike kule i viseće mostove. Pris je posmatrao prizor sa divljenjem u kome je bilo more. Kakvo nemoguće kraljevstvo se nalazilo pred njegovim očima! Zemlja na kraju Sveta, irealna ali paradoksalno živa sa svojim građevinama koje su se često gubile da bi se pojavljivale opet posle nekoliko sekundi. Reklo bi se kao da se vidi morsko dno kroz neko oblo broda, kao da se vidi neki grad koji proždire neko prokletstvo, kao neka gigantna palata koja izrasta pred očima, a vlasništvo je nekog strašnog plemića. Kosmodrom je bio crven, nebo plavo i zeleno. Siluete vasinskih brodova su bile crne. Magacini su se ocrtavali u tamnim linijama. Dva signala su iznenada zasijala i ispunila svetlošću pilotsko mesto.

Pris oseti kako mu srce lupa u grudima. Brzo je prišao mestu gde se nalazio radio i odakle su svetlucali signali.
– Ovde „Rižel“. Pris kraj prijemnika!
– Zdravo, stari – reče jedan šaljivi glas – ovde Lorn. Sve je u redu. Vraćamo se!
– Ah! Jeste li otkrili nešto interesantno?
– Da i ne. Što se karata tiče, vratićemo se opet!
– Kada ćete biti ovde?
– Vratićemo se za sat vremena.
– Dobro. Požurite!

Pris prekide vezu i ostavi radio na poziciji „otvoren“ u slučaju da njegovi prijatelji požele opet da se jave. On povuče jednu ručicu i postavi iglu na jednoj skali na broj koji je odgovarao laboratoriji. Tako, u slučaju da se neko javi, signal bi se čuo istovremeno i u pilotskoj kabini i na omiljenom mestu Fransisa RBa. Zatim je isključio ekran zvezdovizije i izašao.
– Uđi! – reče biolog kada je on otvorio njegova vrata. – Bilo ti je dosadno sa mnom?
– Pa, ne baš tako. Upravo su se javili naši prijatelji. Vraćaju se. Samo ne verujem da imaju nekih novosti.
– Ah! ne?
– Lorn nije bio baš oduševljen. Videćemo to kada se vrate.

Pris je kratkotrajno posmatrao Fransisa.
– Izgledaš uzbuđen? – reče mu.
– Da, razgovarao sam sa Nirkom. Razmenili smo misli u vezi sa stanjem.
– I šta ste zaključili?
– Eh! Ništa… Imamo samo pretpostavke. Vrtimo se u krugu; naša razmišljanja su pogrešna ili nepotpuna. Ukratko ništa ne razumemo. Za sada biolog nije hteo ništa da otkriva. Prvo zato što objašnjenja koja bi mogao da ponudi ne bi bila zasnovana na čvrstim osnovama, drugo, zato što je smatrao nepotrebnim da budi kod svojih prijatelja i najmanji tračak nade dok ne nađe vezu između svih stvari. Međutim, Pris nije mogao biti prevaren. Fransis je lagao nevešto.
– Osećam kao da hoćeš da mi sakriješ šta stvarno misliš?
– Ja? Oh! Ne! Što bih to činio?
– Mmm! Tvoj odgovor nije bio iskren. Kaži otvoreno, znaš li nešto što može da objasni košmar u kome živimo?

Sada se Fransis pobuni:
– Ne, zaista! Čudi me da sumnjaš. U stvari, mislio sam na druge stvari, posebno na cvila koga smo izolovali
– Na Antara?
– Da, na Antara. Treba da ga podvrgnem drugoj seriji testova koji bi mi poslužili kao potvrda prvih rezultata, ali životinja je i dalje kruta kao da je od drveta. Tako je nemoguće raditi!
Pris je prošetao malo po laboratoriji, zatim se pravio da posmatra razne materijale koji su se nalazili na policama, i razne instrumente koji su bili poređani na pomoćnim stolovima. Zatim je uzeo u ruke neke makaze za seciranje, podigao ih do visine svojih očiju posmatrajući svetlosne reflekse koji su preko njih prelazili. Zatim ih odloži i reče:
– Ponašanje cvila me zabrinjava, Fransise. Ne toliko samo ponašanje koliko RAZLOG tog ponašanja… Ako uporedimo cvile sa ostalim životinjama, odmah se vidi jedna značajna razlika. Oni reaguju kao da su svesni ko smo mi, mi koji smo nesposobni da opažamo ili otkrivamo to isto. U neku ruku, oni su iznad nas!
Biolog nije odgovorao, već se zadovoljavao slušanjem.
– Možda imam ideju – nastavljao je Pris. – Ta ideja vredi koliko vredi, ali, imajući u vidu na čemu smo, vredi sve pokušati. Evo: predlažem da posmatramo cvile, neprekidno, bez opuštanja pažnje. Mogli bismo to da radimo na smenu. Pokušali bismo tako da odredimo neki smisao njihovog ponašanja. Zahvaljujući njima mi bismo svakako našli neki pravac, i zatim… Za ime sveta! Kako se toga nisam ranije setio?
– O čemu govoriš?
– O cvilima! Oni svi gledaju u istom pravcu! Da to slučajno ne znači nešto?
Fransis klimnu glavom, podiže jednu obrvu.
– Veruješ da su dovoljno inteligentni da nam pokažu na neku određenu tačku?
– Ko zna? – odgovori Pris.

Advertisements