Ideja

U Lornovoj glavi se rađala izvesna ideja. Bila je to samo pretpostavka i ništa drugo. A i devojka je progovorila!
– Reg, ja ne znam da li ću reći glupost ili istinu, ali stvarno se bojim da mi nikada nećemo moći da bilo šta razgovaramo sa stanovnicima ovog sveta!
– Ah! Zašto?
Lorn je bio zbunjen, tražio je reči, oklevao. Najzad reče:
– Тај odgovor, to što ti je rekla…
– Pa dobro! Govori za ime sveta! Šta se praviš tajanstven! Kao da si video samog đavola!
– Odgovor koji ti je dala devojka…
– Da. Pa šta?
– Ja sam joj ga sugerisao!

Neverica pređe preko lica plavokosog gorostasa. Kako da to shvati? Posmatrac je sumnjičavo Skandinavca sa iskrivljenim ustima.
– Možda je to samo podudarnost – umeša se Kristus Jego – jedini način da to utvrdimo je da ponovo pokušamo.
Lorn Iven požuri da odgovori:
– Spreman sam! – izjavi odlučno.

Nisu dugo čekali. Ulice grada su bile pune sveta. Čovek se nalazio na svega nekoliko koraka. Bio je krupan i nosio je gradski kombinezon sivomodrikaste boje ispod koga se ocrtavala njegova snažna muskulatura. Kao i dve devojke, on nije odmah reagovao. Prođe trenutak prilagođavanja. Imao je na licu neki blaženi izraz i hladan osmeh na tankim usnama. Reg, koji mu se\prib1ižio, postavljao је već i po četvrti put isto pitanje:
– Izvinite, molim vas, odgovorite mi ako me razumete: da li se mi nalazimo u Kozmi?
Čovekove usne se pomakoše i začu se odgovor:
– Da. U Kozmi.
Reg odmah produži sa pitanjima:
– Kako se zove ova avenija?
Kratka tišina. Usledi odgovor, ali manje lakonski nego prvi put:
-Avenija komandanta Rega Barmila! – reče čovek ne prekidajući da se smeši, kao da se rugao onome ko mu postavlja pitanja.
Reg se umalo nije zadavio od pljuvačke. Prostreli pogledom Lorna.
– Ti ti si to stvarno pomislio?
– Jesam, komandante! Zar to nije lepo od mene?

Više nije bilo sumnje. Čemu bi služilo i dalje nastavljati razgovor koji to, u stvari, i nije bio? Insistiranje bi samo dovelo do drugih dokaza. Reg je to znao. On ućuta. Čelo mu se namrači. Više se nije radilo o zabavi. Niko više nije imao volje da se smeje. То је opet bila teška mora, nemir pred nepoznatim, pred pretnjom koja nije mogla da se sazna ili bliže odredi. Prolaznik u sivomodrikastom kombinezonu se udaljio ne okrećući se.
– To nije bila podudarnost – priznade Kristus Jego – već stvarnost! Uopšte nije moguće sa njima razgovarati, jer mi dajemo i pitanja i odgovore!
On zastade da bi nastavio:
– Moj zaključak se ne menja: nalazimo se u paralelnom svetu! Mi smo ubačeni u ovaj svet, mada smo zadržali naša svojstva. „Rižel“ i mi predstavljamo posebnu sredinu, neku vrstu mikrokosmosa koji, kada se uporedi sa onim što nas okružuje…
– Ali – primeti Lorn zbunjeno – mi smo u stanju da delujemo na taj paralelni svet. Mogli smo
u to da se uverimo.
– Tako je. Ali ja, ipak, ne mislim da ćemo moći da se koristimo našim „uticajima“ da bismo se
izvukli odavde.
– Što bi značilo da smo zatvorenici! Je li tako?
– Bojim se da je tako – reče Reg pošto je Kristus ćutao.

Kozma je živela čudnim životom, nerealnim i tihim. Zvuci se nisu čuli. Pripadali su nekom drugom kontinumu, nekom drugom vremenu i astronauti ih nisu mogli čuti čak ni zamišljajući ih.
– Treba otići – reče odlučno Lorn.
– Otići?
– Da. Treba se vratiti na vasionski brod, napusti ovu planetu, pobeći u svemir!
– A, kuda da idemo? Šta da otkrijemo? Najbolje bi bilo da što pre nađemo neki institut za kosmičku kartografiju. Ima malo nade u tome. Ako je ovaj grad kopija Kozme, znam gde ćemo naći jedan.
– Onda, požurimo pre nego što padne noć.

Trojica ljudi su se sada ponašali kao automati, kao Be roboti. Prošli su kroz aveniju, a zatim kroz splet ulica, ne progovarajući ni reči, kao da su se bojali da uznemire veliku tišinu koja je vladala gradom. Ta tišina ih je plašila. Kako će se braniti ako ih iznenada neka patrola uhapsi? Nije li se u toj tišini skrivala neka zamka? Ne. Oni nisu postojali za stanovnike Kozme i sigurno je da su bili vidljivi samo u trenucima kada su to želeli, odnosno, kada bi zaustavili nekoga da ga nešto pitaju. Išli su dobrih četvrt sata dok nisu pronašli što su želeli. Reg se nije prevario, i zbog toga je osećao izvesno zadovoljstvo. Nalazili su se pred građevinom od belog kamena, koja je bila vrlo visoka, sa širokim staklenim vratima iznad kojih je pisalo: INSTITUT ZA KOSMIČKU KARTOGRAFIJU.
– Stigli smo – reče Reg ozbiljnim glasom. Ipak, imam čudan utisak. Ovaj institut ne izgleda kao onaj koji sam mislio da ćemo naći na ovom mestu! Spreman sam da se zakunem da takav ne postoji u Kozmi! Ovaj više liči na onaj u Rangomu na Alfi IV
– Nije važno – preseče ga suvo Lorn Iven – uđimo! Nestrpljiv sam!
– Da – progunđa Kristus Jego – samo nije potrebno da počinjemo razgovor sa onima koje sretnemo osim ako nas oni nešto ne upitaju, što bi me začudilo. Hajdemo pravo unutra.
– I ja tako mislim – složi se Reg.

Ušli su u neki jako osvetljen hol, a da ih niko nije ni pogledao. Ljudi i žene su išli tamo amo zbog raznih poslova. Reg i drugovi krenuše napred, držeći se na oprezu.
– Zaista me ovo mesto. podseća na neko drugo reče Reg – da ne znam da je to nemoguće, rekao bih da je to institut u Rangomu, gde sam išao više puta!
– U tom slučaju – reče Kristus – reci nam gde је sala u kojoj se nalaze karte koje nas interesuju!
– Trebalo bi da se nalazi na prvom spratu.
– Dobro! Onda, hajdemo tamo! Nećemo liftom, stepenice su nam bliže.
Pošto su se popeli uz plastične stepenice, uđoše u dugački hodnik u kome se nalazilo mnogo
vrata. Reg pogleda znatiželjno svuda okolo.
– To je tamo u dnu. Tamo se nalazi jedna video tabla, i potrebno je samo da potražimo ono
što nas interesuje.
Sala se nalazila tačno tamo gde ju je pokazao Reg. Ušli su. Nije bilo nikoga. Ništa se nije čulo. Video tabla je bila vrlo slična ekranu zvezdovizije i nalazila se na jednom zidu. Ostali zidovi su bili goli i glatki. Pod i tavanica isto tako. Na sredini sobe se nalazio veliki kockast komandni uređaj kojim se rukovalo pomoću dugmadi koja su se nalazila na jednoj koso postavljenoj ploči. Reg priđe komandnom uređaju, pogleda dugmad i klimnu glavom.
-To je to. Na dugmadima su svi uobičajeni znakovi. Ništa ne nedostaje.

On izvrši seriju pripremnih radnji, zatim pritisnu jedno žuto dugme koje se nalazilo na levoj
strani kose ploče.
– Tražio sam projekciju ovog sunčevog sistema sa vraćanjem i zaustavljanjem svakih petsekundi. Tražio sam i kartu za trasu Kozma – Alfa IV. Koordinate će biti date posebno na magnetnoj ploči.

* * *

Video tabla se osvetli i pojavi se jasna slika. Lorn je smatrao da je slika netačna. Svakako; jasno se videlo Sunce sa svojih devet planeta, prirodnim i veštačkim satelitima, sa dve zemaljske orbitalne stanice, ali obimi i razdaljine su izgledali netačni. Film se vrati. Zatim stade. Nebo je u dubini bilo onakvo kakvo su želeli da vide i nije se uopšte moglo uporediti sa onim koje su kosmonauti sa čuđenjem otkrili kada su se nalazili na »Riželu«. Karta je bila sasvim različita i na njoj su se razlikovale zvezde koje su pripadale tom galaktičkom sektoru. Svako je bio u stanju da dešifruje sva sazvežđa. Ipak, Lorn nije bio zadovoljan.
– Neverovatno! – reče mrzovoljno – Još uvek smo žrtve naše imaginacije!
– Hej! Šta ti je? – upita Reg iznenađeno.
– Zaboga! Zar još nisi shvatio da mi vidimo samo ono što želimo da vidimo? Kao da smo čuli odgovor za koji smo sami dali sugestiju! То što ti vidiš na ovoj video tabli, ne odgovara stvarnosti. To je proizvod tvoje uobrazilje i ništa više! Mi želimo da vidimo karte koje odgovaraju našim nadanjima i vidimo ih! Dovoljno je da uključiš taj sistem za prikazivanje slika i dobićeš ono što hoćeš. Ali čemu to vodi?

Reg je shvatio. Gladio se po bradi kao što je imao običaj uvek kada razmišlja. Lorn je bio u pravu, ali nije ništa objasnio. Njegove tvrdnje su bile zasnovane na posmatranju i dedukciji te tvrdnje nisu mogle nikako da imaju vrednost zaključka koji bi proizišao iz jasne postavke. I baš tu postavku nije bilo moguće naći. Jednostavno jer је ovaj svet bio besmislen i nije postojao nikakav elemenat koji bi objašnjavao činjenice na koje je ukazao Lorn. Zamišljene, željene ili izmišljene stvari su se konkretizovale kao nekim čudom. Jednostavnim delovanjem ljudske volje, misao je dobijala oblik.
– Lorn je u pravu, Reg – reče Kristus – ne znam kakvim silama, kakvim skrivenim dejstvima je okružena ova planeta, ali je sigurno da se ne nalazimo više u trodimenzionalnom svetu. Naše stvaralačke osobine su se razvile do mere koju sigurno i ne zamišljamo. Sa druge strane, osećam u sebi kao da se rađa neka moć koju mi je teško da definišem. Čini li se to i vama?
– Da – priznade Reg – ipak, ja sam još uvek ja i još uvek sam nemoćan da shvatim šta se to sa nama dešava. Evo! Zašto mi vidimo planetu koja liči na Zemlju i čiji stanovnici su sasvim kao mi po izgledu? Zašto oni imaju istu tehnologiju kao i mi? Zašto im moramo reći šta da nam odgovore kada ih nešto pitamo? GDE SE MI STVARNO NALAZIMO?

– Umiri se, Reg. Nećemo nerviranjem ništa postići; ako uopšte nešto i postignemo!
– Vidiš! Sumnjaš? Nemamo mogućnosti ni jedan prema milion da napustimo ovu planetu punu košmara. Bilo bi bolje da smo umesto svemirskog poniranja nastavili naš put kroz maglu!
– Ne bismo ni izašli iz nje da smo nastavili put! odvrati Kristus – ako treba da biram, ipak više volim što smo ovde. Sigurniji smo ovako.
– Videćemo! – reče Lorn. – Za sada, priznajem, ništa nam se nije dogodilo, ali počinjem da verujem da se ne ponašamo baš po našoj volji.
– Šta to znači? – upita Reg.
– Intuicija… Sugestija… Dalekovidost… Zovi to kako hoćeš. Imam duboki osećaj koji ne umem da objasnim. U svakom slučaju, ako hoćeš baš moje mišljenje, bilo bi najpametnije da se vratimo na brod. Ovde nemamo više šta da tražimo.
– Lorne, čega se, u stvari, bojiš?
– Kada bih znao! Nisam miran i to je sve. Nisam više u svojoj koži, glava mi je teška i ponekad osećam bockanje po celom telu.
– Reg nije odgovorio, već se okrenuo i pokušavao da sredi svoje misli. Osećao je da je na pragu interesantnog otkrića, ali je ono još ostajalo nejasno. Neodređeno je naslućivao mogućnost bega, izlaza, ali još nije uspevao da tu mogućnost sazna. Bilo je to kao neka slaba svetlost u tami.

Njegovi drugovi ga nisu uznemiravali u razmišljanju. Verovatno su i oni bili zaokupljeni nekim razmišljanjem.
– Dao si mi jednu ideju, Lorne – izjavi odjednom komandant „Rižela“. – Naravno, radi se samo o pretpostavci. Ako pretpostavimo da ne radimo sve baš po našoj volji, kakav interes imaju da nas navedu na otkriće ovog grada? Odgovor: žele da nad zadrže ovde! Zašto? To ne znam. Ali, ta ideja me kopka
Radoznalost se ogledala u Lornovim i Kristusovim očima.
– Smatraćemo valjanom ovu pretpostavku – nastavi Reg – i ponašaćemo se kao da postoji samo jedan način da se iz ovoga izvučemo. Prvo ćemo se vratiti u brod, jer su naši prijatelji sigurno već nestrpljivi. Večeras, ako nebo bude bilo vedro, osmatraćemo kroz teleskop. Ako bude bilo moguće, sami ćemo napraviti karte!
– Pod uslovom da pronađemo bar tri zvezde orijentirke – podseti Kristus. – U protivnom slučaju, ne bismo mogli da ustanovimo reperni plan koji bi nam omogućio da izračunamo vektor!
– Jasno! – reče Reg. – Međutim, kada bismo našli samo jednu zvezdu orijentirku, bili bismo u stanju da definišemo bar približni vektor!
– Ako – upade Lorn – u tom slučaju svako poniranje bi bilo nemoguće!
– Tačno. Samo, niko nas ne sprečava da, kada budemo bili u svemiru, nastavimo naša posmatranja i da otkrijemo i druge zvezde orijentirke! U svakom slučaju, više volim da pokušam i nemoguće nego da ostanem ovde. A zatim, i Nirka će nam pomoći.
– Nirka? – reče Lorn – ništa od toga! Pa nije bio u stanju da utvrdi naše koordinate kada sam mu ih tražio.
– Ne kudi ga – reče Kristus – karta ovog galaktičkog sektora se sigurno ne nalazi u njegovoj memoriji. Sigurno je kao i mi prepoznao sunčev sistem, ali nema mogućnosti da shvati zašto pozadina neba ne odgovara istome. Zato je i odgovor na tvoje pitanje bio takav. Inače, pokazao je dobru volju kada ti je dao redosled veličina koje je izračunao polazeći od trajanja i brzine leta!
– Dobro! Neka bude! Ne kažem ništa. Pozvaću naše prijatelje i reči im da se vraćamo!
Trojica ljudi se vratiše istim putem.

* * *

U gradu se ništa nije promenilo, osim što je poneka građevina, možda, bila pomalo nejasna. Ako se dobro pogleda, moglo se primetiti da su neke zone postajale sve manje vidljive, kao da je neka nevidljiva gumica brisala obrise zidova, prozore. Kristus je mislio na Regov plan i neprekidno je sebi ponavljao da je sve propalo, ako se ne nalaze u trodimenzionalnom svetu. Lornov uzvik prekide njegove misli.
– Za ime sveta! Pogledajte!
Ogromna građevina se dizala na stotinak metara od njih i izgledalo je da ledbi iznad tla. Na visini od sedam do osam puta koliko je visok čovek. Nije više imala prizemlje i izgledalo je kao da je nešto pojelo donje spratove. Polako se raspadala i nestajala.
– Reklo bi se da se topi! – primeti Kristus.
Takav je bio utisak dok su je gledali.
– Ali, treba da se sruši! Ne može tako da visi u vazduhu! – reče Lorn.
– I ti ljudi okolo i ne primećuju šta se dešava! – reče Reg.
– Nemoguće! – dodade Lorn — to je protivno zakonima fizike!
Posle nekoliko sekundi zgrada prestade da se smanjuje. Njeni obrisi postadoše opet jasniji. Zatim nastade obrnuti proces. Osnova zgrade se opet pojavi. Zidovi postadoše normalni. Reg pređe preko ulice, priđe zgradi i dodirnu beton. Osetio je tvrdo. Stvarno je postojao. Bio je hladan. On nabra obrve, potpuno zbunjen.
– Šta se to dešava? – upita. – Da li smo sanjali? Je li to neko čudo? Halucinacije?
– Znam koliko i ti – odgovori Kristus. – Reklo bi se da je ova zgrada bežala iz sveta koji nas okružuje. Da li je ovaj svet nestabilan?
– Mi smo ipak dovoljno jaki da ga izmenimo! – reče Skandinavac – siguran sam da možemo potpuno da ga uništimo ako to želimo!
Samo što je to izgovorio, on ućuta, uplašen sopstvenim rečima.
– Što ne pokušamo? – predloži Reg.
– Šta? Ti bi to učinio? Ali, ovi ljudi, ove žene…
– A mi? Zašto smo ovde? Ako imamo načina da se odavde izbavimo, zar ćemo pogrešiti da se njime poslužimo?
– Ništa ne dokazuje da se radi o dobrom načinu – reče Jego – prvo ćemo učiniti kako si ranije predložio, a onda ćemo videti.

Advertisements