Nada se budi

Prošlo je već dva dobra sata otkako se malena grupa vratila. Dugo su međusobno pričali praveći bezbrojne pretpostavke i komentare u vezi onoga što su otkrili. Svako je događaje tumačio na svoj način i pokušavao da nađe tačno i moguće rešenje. Ali sve se svršavalo samo na nagađanjima. Pris nije propustio priliku da iznese svoju ideju u vezi cvila, ali kao i mnoge druge i ona je otpala. Nesumnjivo je najmanje pričao Fransis RB, koji je pazio da ne iznese mišljenja koja je razmenio sa elektronskim mozgom. Mislio je da će istražujući i dalje, na planu koji je već ozbiljno postavio, moći da dođe do istine. U sebi je pravio plan prema kome će dalje istraživati i upotpunjavao svoja razmišljanja novim elementima. Prvi se povukao.
– Idem da legnem – reče mirnim glasom – i vi biste učinili dobro ako to isto uradite! Verovatno ste premoreni.
– To je istina – priznade Kristus dižući se – sva sreća što imamo jake nerve!

Pris uradi isto što i prva dvojica. Kratko pozdravi ostale i ode u svoju kabinu. Lorn i Reg su ostali sami.
– Pa – reče ovaj poslednji – što i ti ne učiniš isto?
– Hm? A, ti?
– Ti znaš zašto?
Lorn je tražio po svom kombinezonu, otkopčavši dugme na jednom džepu koji je zatim otvorio.
– Imam regenerativne pilule. Ako uzmem dve, mislim da ću moći da izdržim još. Odlučio sam. Ostajem sa tobom. Treba da utvrdimo tu prokletu kartu.
Slab osmeh pređe preko Regovih usana.
– U redu, prijatelju. Bacimo se na posao.

Oni progutaše po dve male žute regenerativne kuglice, a zatim bezvoljno uzeše po jednu tabletu za ishranu i odoše u deo vasionskog broda koji je služio za osmatranje zvezda. Sala je bila osrednje veličine, ali sasvim dovoljna da se može po želji kretati između stolova i nebeskih karti u tri dimenzije, koje su visile na stalcima. Lorn priđe jednom komandnom uređaju, pritisnu neko dugme i utom se jedna pregrada u sali pomeri i pojavi se veliki četvorougaonik od prozirnog materijala. Izgledalo je kao da se otvorilo neko oko koje gleda u svemir. Bila je tamna noć i nebo bez ijednog oblačka bilo je prekriveno najskupocenijim draguljima koji su, u tišini i stalno trepćući, emitovali njihove tajanstvene poruke. Tajnu Sveta ili Večnosti… Reg je, ne čekajući, seo u fotelju koja se nalazila na tri metra od poda i, pošto je izvršio neka fina podešavanja instrumenata, priljubio je oko na okular snažnog teleskopa.

– Prvo ću da potražim zvezde sa najmanjom magnitudom – reče – tako ćemo svakako dobiti na vremenu. Pošto nismo u stanju da ih nazovemo njihovim imenom, ja ću ih označavati sa A, B, C i tako redom.
– U redu. Pripremiću razmernu hartiju i kalkove.
Minuti su prolazili. Dvojica ljudi nisu primećivali kako vreme prolazi. Više nisu znali koliko sati su bili tu. Dva? Tri? Nisu o tome ni mislili, jer su bili zadubljeni u svoj posao. S vremena na vreme Reg je označavao neku zvezdu, davao izvesne karakteristike, a Lorn je pažljivo upisivao, crtao, upoređivao. Bio je to težak posao. Ali, mada nisu hteli to da priznaju, počinjali su da gube nadu koja ih je nadahnjivala. Za njih je to bilo novo nebo. Nepoznati prostor. Prostor koji nije bio stabilan. Prostor koji se neprimetno menjao! Kada je to shvatio, Reg zadrhta. Osećao je kao da mu hladna zmija ide niz kičmu. Čelo mu se orosi. Da li je moguće?

Ne, bio je samo umoran, to je sve. Mora da mu se vid maglio i da zato veruje da vidi stvari koje ne postoje. Čak i kada se uzimaju regenerativne pilule, postoje trenuci kada je san neophodan. Ne može se nekažnjivo varati ljudski organizam. Uostalom, sav taj posao je bio uzalud… Sva ta
muka beskorisna… Ne, zaista je bilo bolje ne insistirati više. To mu je govorio razum. Uprkos tome oko mu je i dalje bilo priljubljeno uz okular. Više od dvadeset minuta je posmatrao isti mali deo neba i video je da se izvesne zvezde brišu. Prvo bi gubile svoju svetlost, postajale mutne i zatim su se rastvarale pre nego što ne bi potpuno nestale. Tome nije bio uzrok rađanje dana. Jer, dan je bio još daleko.

– Lorne – promrmlja on.
Skandinavac podiže glavu.
– Da, Reg?
– Verujem da treba sve da ostavimo. To što radimo ne vodi ničemu. Nisam video nijednu zvezdu orijentirku! I zatim… nebo se kreće. Zvezde nestaju. Nemoguće je utvrditi i najmanju nepomičnu tačku za orijentaciju.
– Šta pričaš? Zvezde nestaju? Čuj, je li tebi dobro? Kako bi zvezde mogle…?
– Tako je kako ti kažem: one nestaju! Vidiš ih, posmatraš i posle nekoliko trenutaka nema više ničega! Nebo se izmeni!
– Ali, čuj! Pa to je potpuno ludo!
– Ludo, baš tako. Reč nije netačna. Ali, tako je! Ako ne veruješ popni se i zauzmi moje mesto. Tako ćeš se uveriti!

Reg je napustio fotelju i sišao.
– Dakle? Šta čekaš?
Lorn klimnu glavom i odgovori:
– Ništa. Verujem ti, Reg. Nema potrebe da se penjem. Sve je moguće u ovom svetu, i kada razmislim to me ne čudi više od nestajanja zgrada ili susreta sa maglom u svemiru!
On napravi pauzu pa upita bezizrazno:
– Šta da radimo?
Reg nije odmah odgovorio. Želeo je da ne odgovori, nije više znao šta da preduzme. Šetao je kao sumanut od karte do karte i stiskao pesnice. Najzad dođe do nekog zaključka:
– Nastavićemo – reče naglo – ali radićemo drukčije. Mislim da neće nestati sve zvezde i da će neke ostati nepokretne. Te ću ti naznačiti. Noć nije prošla i trudiću se do jutra da bih pronašao nešto što odgovara našim kartama!
– Dobro, Reg – odobri Lorn – to vredi koliko i ma šta drugo. Zašto da ne? Moramo iscrpsti sve mogućnosti koje imamo. Možda ćemo imati neko iznenađenje za naše prijatelje kada se probude?
– Možda se i to desi – zaključi Reg.

***

Suprotno onome što je verovao Lorn Iven, niko nije spavao na brodu. Fransis RB je naveo umor samo kao razlog da se povuče, ali to mu je bilo potrebno samo da bi u miru mogao da razmišlja. Naravno, setio se Nirke, njegovog vernog prijatelja, i njih dvojica su nastavili razgovor razmatrajući svaki podatak iz različitog ugla. Bili su na žeravici. Istina je bila svuda prisutna, ali još neuhvatljiva. Nirka je kao mašina bio superioran, jer nije znao za osećaj nestrpljenja i nerviranja. A Fransis RB se nervirao. Nije bio u stanju ni da pomisli na san. Uostalom, nije uopšte ni želeo da spava, njegova radoznalost je sve više rasla. Radoznalost sasvim na mestu. Kristus Jego je bio premoren, ali još nije uspeo da zaspi. Za trenutak je čak pomislio da bi trebalo da uzme nešto za uspavljivanje. On, koji se užasno bojao droga. Vrteo se u krevetu mu čen onim što je video.
Nije više mogao da leži i ustao je i otišao u salu za odmor. Tamo se zadržao neko vreme u kabini sa tuš regeneratorom. Kada je izašao otuda, osećao se mnogo bolje. Uzeo je neku knjigu iz biblioteke, ali ga čitanje uopšte nije zainteresovalo. Duh mu je lutao na drugu stranu.

Najzad se udobno smestio u salon sa ultra stereo uređajima i tek pošto je rasejano čuo „Svemirsku simfoniju“ uspeo je da zaspi. Što se tiče Prisa, ni on nije bio izuzetak. Pošto je kao zver u kavezu šetao u krug, otišao je na treći nivo. Plave životinje su izgledale kao mrtve. Nisu ni dodirnule njihovu hranu. Njihove velike ispupčene oči, tako duboke, tako inteligentne, bile su
usmerene ka… Ka čemu? Šta su gledale? Antar nije primećivao prisustvo čoveka. Bio je „mumificiran“ kao i njegovi srodnici. Pris načini nekoliko koraka. Opazi kako su dugi drhtaji prolazili kroz svilenasto krzno cvila. Oni su drhtali. Čega su se bojali? Kakva je tamna pretnja lebdela nad „Riželom“? Hoće li se ikada izvući iz ove kaše? Pris je u to sumnjao. Ali, u dubini duše, bilo mu je svejedno. Kada je prihvatio avaturistički život kosmonauta, te „dece svemira“, kako su ih zvali oni koji nisu leteli, znao je da se izlaže rizicima svih vrsta. Ništa nije žalio. Danas ili sutra, svejedno se sve to moralo tako završiti, daleko od Zemlje, daleko od civilizacije Civilizacija! To je bila reč koja ga je surovo podsećala na „Sigfridovu“ groznu tragediju.

O tome nije više vredelo misliti. Da li je Lia postavila sebi sva ta pitanja pre nego što je umrla? Beskrajna tuga je obuzimala Prisa. On sede i nasloni se na Antarov kavez pokušavajući da se
umiri. Teško. Osećao je potrebu da govori, da ne bude više sam. Što ne bi kao i biolog pronašao prijatelja u Nirki? Zašto da ne razgovara sa elektronskim mozgom? Smešno. Mašina ne zna za osećanje. Šta bi mašina sa ljudskim osećanjima mogla da učini? Pris je upravo hteo da ustane i ode u svoju kabinu, kada je osetio na svom potiljku topli dlan cvila. Brzo se okrenuo. Antar ga je gledao.
– Antare! – viknu Pris. Jesi li… Jesi li ti čitao u meni? Da li si osetljiv na bol?
Cvil ispusti nekoliko malih oštrih krikova, kao da odgovara na pitanja koja je čovek upravo postavljao. Neki sjaj prelete brzo preko njegovih dobrih očiju.
– Antare! – ponovi Pris skoro rasplakan.
On provuče ruke kroz šipke kaveza, pogladi blago cvila po glavi i cvil je bio zadovoljan.
– Antare- izgovori on opet glasom koji je bio slomljen od uzbuđenja.

***

Lorn sa teškom mukom odagna zevanje. Protrlja oči i potiljak. Već dugo su radili u nadi da će najzad shvatiti zagonetku neba koje se kreće, i samo je volja mogla da nadjača zamor tela i duha. Sve karte su bile pregledane, upoređene, konsultovane. Lorn je iscrtao kalkove, stavljao ih jedan na drugi radi upoređenja. Bez ikakvog rezultata. Tek ponekad je nešto vrlo malo bilo nalik na zvanične karte. Lorn uze dve žute pilule, proguta ih i vrati malu kutijicu u jedan od džepova svog kombinezona. Iznenada Regov krik se prolomi tišinom.
– Lorne! Tu smo! Našao sam.
Skandinavac oseti nešto kao elektro šok. Nije više u to verovao.
– Šta? – upita on. Šta si video? Koju zvezdu?
Nikada nije bio toliko uzbuđen.
– Kanopus! – viknu Reg sa neizmernom radošću. To je Kanopus. Magnituda -0,7! Brodska Krma! Nema sumnje. Poznajem sazvežđe. Vidim i Sirijus u Velikom Psu… Lorne, mislim da smo spaseni! Treba odmah izračunati udaljenost
– Zaboga, Reg! Već sam pomislio da smo izgubljeni.
– Pakao nas nije želeo, stari moj. Hajde! Na posao! Znam neke koji će se iznenaditi kada se probude.
– Što ih odmah ne pozovemo?
– Ne. Isuviše žurimo!
– U tom slučaju, baš bih im odneo kafu u krevet – našali se Lorn.

Dve zvezde orijentirke
– Možda ćemo pronaći i neku treću pre nego što nastane dan? Nebo počinje da se bistri od „prividnih tela“. Siguran sam da sve te zvezde ne postoje zaista, već da njihovo prividno prisustvo menja osnovu neba. Ne, ne traži da ti to sada objašnjavam. Potpuno sam nesposoban. Važan je samo zaključak. Druga stvar je takođe jasna: nalazimo se u trodimenzionalnom svetu, u stvarnom svemiru! A sada na posao! Pozovi Nirku. Trebaće nam njegove dragocene usluge.
– U redu, komandante! Biću srećan da vam pričinim to zadovoljstvo.

Lorn se, sa osmehom na usnama uputi ka releju. Načini dva koraka i okrenu se:
– Hej! Reg! Verujem da ćemo moći to da zalijemo kada se iskrcarno na Alfu IV!
– Dobićeš flaša koliko hoćeš. Časna reč! Napićeš se da će Be roboti morati da te odnesu u krevet!
I dva čoveka prasnuše u smeh.

 

Advertisements