Odluka

U velikom kavezu cvili su ćutali, u položaju koji je ličio na onaj kada se razmišlja, i njihove velike ispupčene oči su gledale u samo jednom pravcu. Reklo bi se da su od kamena i ličili su na tajanstvene skulpture nastale pod dletom nekog ludog ili genijalnog vajara. Ni krika. Ni najmanjeg drhtaja. Niko se od njih nije ni pomerio na dolazak trojice ljudi. Čak ni Antar. Bili su savršeno nepokretni, neobično i uznemirujuće ukrućeni, okamenjene kreature u grobnoj tišini komore. Tri čoveka zadržaše dah. Unutar sebe su postavljali pitanja. Da li su se i civili bojali do te mere da zbog toga ne mogu da se pomaknu? Lorn se odvoji od dvojice prijatelja, pruži oprezno ruku, dodirnu jednog civila i prodrma ga, a zatim to isto učini i sa drugim. Bez rezultata. Plave životinje su ostale u njihovom čudnom položaju i izgledalo je da ne primećuju prisustvo ljudi.
– Šta im je? – upita tiho Skandinavac – Nije normalno da su tako mirni. I taj dodir? Dodirni ih, Prise. Kao da neki fluid teče kroz njihovo krzno.
Pris pruži ruku i priznade da je Lorn u pravu. Nešto se osećalo, neki nevidljivi i nedefinisani osećaj. On ostade zamišljen posmatrajući u slaboj svetlosti neon-kugli Antara, a zatim izjavi:
– Imam utisak da cvili odlično znaju šta se dešava. Oni ne reaguju kao obične. životinje… Njihov mir je začuđujući.
– Ma, hajde! – upade Reg – Kako životinje, čak i kada su vrlo inteligentne, mogu da shvate problem? Problem koji ni ljudski mozak nije mogao da objasni kao ni najsavršeniji elektronski mozak koji i sam priznaje da je nemoćan! Ne, Prise, mislim da cvili imaju svoj način reagovanja u raznim okolnostima.
– Možda si u pravu Reg, ali ja imam i drugih razloga da verujem da cvili nisu životinje kao ostale.

Pris je hteo da otkrije izvesne stvari koje su mu ležale na srcu, ali zastade. Bilo je nepotrebno da ih još više zbunjuje. Imaće vremena kasnije da ispriča kako je bio žrtva nelagodnosti zbog koje je, više minuta, imao više mozgova. Reg nije inzistirao. Smatrao je da razgovor ne vodi ničemu.
– Da odemo da vidimo šta rade Fransis RB i Kristus? – predloži Lorn.
– Dobra ideja – složi se Reg. – U svakom slučaju, treba da znaju šta se događa. I njihovo mišljenje će biti dragoceno. Fransis će znati da objasni ovu prokletu maglu!
– Možda, ali nije sigurno.
– Videćemo. U međuvremenu bih hteo da saznam šta misli o ovome.

Oni, razgovarajući, napustiše treći nivo. Po peti ili šesti put su četvorica ljudi lupali snažno na vrata kabine u kojoj je spavao Kristus Jego. Lorn je čak više puta šutnuo vrata, na šta se Pris nasmejao. Ali njihov prijatelj, as sa magnetskom mrežom broj jedan kada je u pitanju rukovanje dirigovanim zracima, morao da je spavao dubokim snom kada se nije javljao.
– On nas zavitlava! – reče Lorn – Nije moguće da se nije probudio posle ovakve lupe!
– Možda… možda je bolestan – reče bojažljivo Fransis RB.

– On bolestan? Kao da ga ne poznaješ! Ma kažem ti da nas zavitlava. Pazi! Sigurna sam da se
iza vrata valja od smeha… osim…
Pris zastade za trenutak, pa nastavi:
– Osim ako mu se nije nešto dogodilo?
– Šta? Šta može da mu se dogodi na „Riželu“?
-A životinje? Kakve su im to mušice?
– Hm! Ovaj put si u pravu, Prise. Treba otvoriti vrata na silu. Lorne! Molim te traži od Nirke da deblokira vrata i objasni mu da se radi o pitanju sigurnosti.
– U redu, Reg!

Nekoliko trenutaka kasnije, na veliko olakšanje četvorice prijatelja, vrata se otvoriše. Odmah su videli da je Crnac opružen na svom udobnom ležaju i da spava mirnim snom. Svakako, neuobičajeno mirnim.
– Njegov puls je normalan – izjavi Fransis RB, koji mu je odmah prišao – a i njegovo disanje je pravilno. Ne znam šta…
– Ali što se ne budi? – uznemiri se Pris – To nije baš prirodno!
– Pitaj to njega – odvrati Lorn – Možda je uzeo umirujuća sredstva, nešto za spavanje ili neku drogu!
– To bi me čudilo; Kristus se plaši lekova. Ali, za ime boga! Možda je to od svakojakih biljaka koje svuda sakuplja.
– Hm! Dobar kabao hladne vode…
– Može se pokušati i videćemo šta će biti.
– Važno je da otvori oči! – reče Reg – Pre svega, već imamo isuviše drugih problema da bi nas još i on opterećivao svojim majmunlucima. Zatim, hoću da znam njegovo mišljenje, kao i vaša. Ako treba da se izvrši poniranje, hoću da svi pristanu. Ako se samo jedan od vas usprotivi, nećemo ponirati pre utvrđene tačke… Ne, sada ništa ne govorite! Podsećam vas na opasnosti koje nastaju prilikom poniranja. Želim da kažem da neću nepotrebno rizikovati vaše živote, moj život i živote životinja! Porazgovaraćemo i zajedno doneti čvrstu i definitivnu odluku.

Reg prestade da priča. Tišina zavlada u kabini. Ta tišina je kratko trajala, jer se Jego pokrenu, okrenu se, kao da traži bolji položaj za ležanje, zatim se još jednom okrenu i najzad se nađe na leđima. Otvorio je oči sa mukom. Najpre nije opazio prisustvo svojih drugova. Protrlja lice, počeša glavu, a zatim se uspravi i začuđeno upita:
– Hej! Šta ćete ovde?
Umesto odgovora, Pris mu dobaci:
– Pa, stari! Trebalo ti je dosta vremena da se probudiš!
Jego ga je posmatrao začuđeno, a zatim pade opet u krevet.
– Glava mi je teška – promrmlja – Osećam se ispražnjen, umoran. Kao posle pijanke… Mora da je to od snova… Taj san nije bio običan. Nikada nisam tako nešto sanjao!
Govorio je teškim glasom, monotonim tonom.
– Imam osećaj kao da sam uložio neki posebni napor.
– Šta si sanjao? – prekide ga Fransis RB.
– Ne znam više… A, da… Ali, to nema nikakvog smisla To je smešno! Prvo sam video naš sunčev sistem. Slike su bile deformisane. One su se gubile, a zatim vraćale kao da hoće da se obruše na mene. Ali one to nisu mogle. Ja sam… ja sam bio deo svemira. Činilo se da to traje čitavu večnost. Zatim sam bio primoran da vidim… Traženo mi je da pokažem sunce, svaku planetu, zatim gradove, zatim ljude. Tražena je hrpa detalja.
– O čemu govoriš, Kristuse?
– Ne znam – priznade on – Osećao sam samo da je neka sila upravljala sa mnom i da mi je komandovala. Sve to nema nikakvog smisla.

Slušali su ga sa interesovanjem, nastojeći da u tom pričanju nađu vezu sa maglom, sa neon-kuglama, sa cvilima, sa drugim životinjama. Bili su ubeđeni da veza postoji. Ali, sve je bilo isuviše komplikovano, isuviše čudno, isuviše fantastično kako bi mogli da saznaju šta se to događa. Reg se javi prvi:
– Dobro! Gubimo dragoceno vreme. Uostalom, to je bio samo san. To nema značaja.
Lorn i Fransis RB su to odobrili. Samo Morond nije prihvatao komandantov zaključak. Nije li i on sam doživeo neke promene? Nije li imao utisak da poseduje više mozgova?
– To ne objašnjava zašto se Kristus tako teško probudio – reče on nastojeći da to izgovori nemarnim tonom.
– Šta još hoćeš da dokažeš? – upita Reg.
Pris preču pitanje.
– Jego, jesi li uzeo tablete pre spavanja?
– Naravno da ne, odgovori Crnac. Ti dobro znaš da ja to ne volim. Nisam baš ništa uzeo!
– Dobro. Evo prve stvari. Dalje, jesi li bio jako umoran?
-Ali zašto me…?
– Odgovori mi Kristuse! Da li si bio VRLO umoran?
– Pa dobro, i nisam baš vrlo.
– Ipak si nam rekao da si bio iscrpljen, i ja ti verujem.

On se okrenu prema biologu.
– Fransis će nam sigurno objasniti ovu tajnu.
– Ne, Prise. Neću objasniti baš ništa, jer počinjem da shvatam smisao tvojih pitanja.
– Uostalom – reče nestrpljivo Reg – šta hoćeš da dokažeš?
– Ovo, komandante: po svakoj logici Jego je morao da se probudi čim smo počeli da lupamo na vrata njegove kabine. On to nije učinio. Mi smo nastavili našu predstavu, govorili smo glasno, nismo vodili računa o buci, a on je tek maločas otvorio oči! Iskreno, Kristuse, U NORMALNO VREME da li bismo mogli sve to da uradimo, a da se ti ne probudiš?
– Ne – priznade. Crnac – Ja obično tvrdo spavam, ali se probudim ako ima buke. Mislim da pogađam šta misliš, Prise. Ti misliš da je moj san bio… uslovljen nečim, zar ne?
– Recimo da ja tražim neko objašnjenje – odgovori on oprezno.
– Dobro i da si u pravu – reče Reg – šta je prouzrokovalo takav san kod Jega? I najvažnije: sa kojim ciljem?
– Kojim ciljem? Kristus nam je to delimično otkrio. HTELI SU da dobiju izvesna objašnjenja o našem sunčevom sistemu. Zašto? To je drugo pitanje!
– Neki neprijatelj? Smešno. Zemaljsko konfederalno carstvo nema neprijatelje!
– Šta ti o tome znaš Lorne? Ima oblika života za koje i ne pretpostavljamo da postoje! Na primer, ova magluština u kojoj se krećemo!

Trebalo je upoznati sa stanjem Jega i Fransisa RBa. Reg preuze to na sebe. Govorio je glasno i nervozno. Tako su sada svi znali. Budućnost nije bila baš svetla.
– Što se više čeka, naša situacija postaje sve delikatnije, Reg. Treba pokušati sa poniranjem! Svaki delić sekunde koji prolazi smanjuje naše šanse.
– Govoriš kako ti se sviđa, Lorne! Jesi li odmerio sve rizike? Jesi li samo za trenutak pomislio da bi moglo da se dogodi da više ne vidimo normalni svemir?
– Da. Mislio sam o svemu. Nirka je i sam rekao da je to jedini način da se izvučemo!
Reg se pogladi po bradi.
– Šta ti misliš, Fransise?
– Još mnoge stvari su mi nejasne, ali glasam za poniranje. Živa magla koja nas okružuje je zagonetka. Svakako i opasna, jer je ne poznajemo! I što je najvažnije, smučilo mi se već ovo oskudno osvetljenje. I još nešto: već desetak minuta ne čujem dobro. Imam utisak da imam vatu u ušima!
– I ti! – uzviknu Pris – Upravo sam se pitao zašto slabije čujem.
– I ja osećam nešto slično – reče Lorn.
– I ja – promumla Reg.
– Što se mene tiče, isto tako – procedi Jego.
– Hvala bogu da nisam jedini! – izjavi Fransis RB – Avaj! To je još gore. Praktično nemamo više osvetljenja i krećemo se usred nekog etera od koga imamo sve razloge da zaziremo!
– Iskreno Fransise, veruješ li da je magla uzrok svih ovih događaja na brodu?
– Teško je to reći, Reg. Prema onome što kaže Nirka, izgleda da se nalazimo pred vrlo složenim fenomenom. Moguće je da se radi o živom biću ili samo o nekoj materiji koja se pokazuje u, recimo… tečnom obliku.

Komandant „Rižela“ je bio uznemiren. On obuhvati glavu rukama pokušavajući da sredi misli koje su se kovitlale njegovim mozgom. Fantomi. Eto na šta su ličili njegovi drugovi. To su sada bile samo siluete koje govore, senke koje se pitaju šta ih čeka.
– Prise? I ti si za poniranje kao i oni?
– Da, Reg. Nastaviti ovako značilo bi samo povećavati rizik. Stavimo sve na kocku. Odigrajmo našu poslednju kartu pre nego što bude kasno! U svakom slučaju, ako moramo da umremo…
– Hej, stani! Šta ti je! – preseče Lorn – Ja imam nameru da doživim duboku starost! Videćeš da će nas Reg izvući iz ovog košmara!
– Izjasni se i ti, prijatelju Kristuse: da poniremo?
– Da. Što pre napustimo ovo prokleto mesto biće bolje! Skoro se više ništa ne vidi u ovom nesrećnom vasionskom brodu! Uskoro ćemo svi potpuno ogluveti! Počinjem da verujem da i zvuk, kao i svetlost, jede nešto spolja.
To su svi misli. Bojali su se. Kao životinje. Reg je reagovao.
– Pošto ste svi složni, preostaje mi samo da poslušam. Poniraćemo! U stvari, svakako ste u pravu. Ne vidim dokle ćemo ići na ovaj način. Ali, sa druge strane, opasnost da ne izronimo postoji!
– U redu, Reg. Znamo rizike. Ali samo poniranjem u podsvemir možemo izaći iz ove tečne mase. Veruj mi, životinje su poludele, verujem više u njihov instinkt nego u naše razmišljanje.
– Vrlo dobro, vrlo dobro. Učiniću sve što mogu. Unapred, oprostite, ako…
– Idemo da pripremimo neutralno polje – rekoše Pris i Lorn – Biće spremno za poniranje kroz petnaest minuta!

Advertisements