Svetlost

Proteklo je više od časa po svemirskom vremenu od kako je Rižel uzleteo. Pris se nalazio na trećem nivou, tamo gde su bili i cvilovi. Životinje su izgledale mirne i naslađivale su se žutim voćem koje je ličilo na indijske narandže i koje je Be III znalački mešao sa njihovom sintetičkom hranom. Riđokosi je odabrao jednu voćku u korpi koju je nosio robot i odnese je svom malom štićeniku koga je milovao dok je Fransis RB vršio na njemu testove da bi utvrdio koju vrstu vakcine prima njegov organizam.
– Jedi Antare.
Tako ga je krstio. Cvil uze polako žutu voćku, ispusti radosni krik i ode da mirno jede u dnu kaveza koji mu je bio posebno dodeljen. Be III je izašao tiho kao senka. Pris ostade sam. U dnu duše ljutio se na sebe što je rekao Regu da je video grupu cvilova. Nisu te životinje bile kao druge… Naravno, ni jedna životinja nije bila stvarno nesrećna u zoološkim vrtovima Konfederacije. Svuda su se trudili da stvore najbolje prirodne uslove za svaku vrstu na osnovu vrlo iscrpnih izveštaja, filmova, dokumenata svih vrsta. Sa najudaljenijih planeta su donošene voćke, biljke i cveće koje je smešteno u vazne ili gajeno na ogromnim poljima. Pris je sve to znao, pa ipak sloboda… Slatka mala životinja! On je gledao cvila kako grize voćku koju je držao u svojim malim rukama. Bio je to spektakl koji nikada ne bi propustio. Nije primetio da je osvetljenje oslabilo.

U svojoj kabini Lorn je zviždao neku staru melodiju pionira svemira. Reg je spavao. Jego takođe. Oni su preuzimali sledeću smenu, ali i najtežu. U tom trenutku brod je bio prepušten automatskom pilotu, ali ipak je trebalo da neko ostane budan za slučaj nekog eventualnog incidenta. Reg je želeo da baš on izvrši svemirsko poniranje koje je trebalo da se obavi u jedanaest sati po svemirskom vremenu. Lorn se pogledao u ogledalu, izgledao je zadovoljan i obećao sebi da će skinuti kilogram težine za koji je verovao da mu je suvišan. Zatim obuče svoj kombinezon. Sa radošću se priseti da će se uskoro vratiti na Zemlju. Svakako da će se malo zabaviti… Otići će i da vidi svoje stare roditelje i da im odnese brojne suvenire sa dalekih svetova.

Dok je sanjao o svim tim prijatnim stvarima jačina neon kugli je nešto oslabila. Lorn odmahnu glavom, pogleda ispod oka dve kugle boje opala, koje su osvetljavale njegovu kabinu, i nabra obrve. Nije znao kako da objasni ovu promenu. Na Riželu se to nikada nije dogodilo. Sigurno se nije radilo o ničemu ozbiljnom, ali on je smatrao da je najbolje da se u to što pre uveri. Prinbliži se interkomunikacionom releju, pritisne dugmeta i sastavi broj na klavijaturi.
– Nirka. Šta hoćeš Lorne Ivene? – upita ženski glas, koji je dobro zamenjivao jednotonski i grubi glas kakav su imali prvi elektronski mozgovi koji su govorili.
– Jesi li primetio neke nepravilnosti u napajanju neon kugli?
– Ne. Uostalom, sve je jučer prekontrolisano. Kola funkcionišu besprekorno.
– Hoćeš li da izvršiš opštu proveru elektronskih signalizatora?
– Svakako. Trenutak… Sve je normalno, Lorne Ivene. Svi signalizatori su pozitivni. Nema nepravilnosti. Atomski dinamo i atomske baterije su u savršenom radnom stanju. Generator radi punim kapacitetom.
Neverica se čitala na Lornovom licu, mada je poznavao izvanredne Nirkine osobine.
– Nisi zadovoljan mojim odgovorom? – upita mozak pošto je konstatovao ćutanje svog sagovornika.
– Da, da, Nirka – požuri on da odgovori – Gotovo. Hvala.
On prekinu, pitajući se da li treba da obavesti Rega. Međutim, najpre je želeo da razgovara sa Prisom.

– Prise! Ovde Lorn. Hoćeš li doći u moju kabinu?
Glas Skandinavca sa Zenlje se razlegao preko mnogobrojnih zvučnika koji su se nalazili na spratovima vasionskog broda. Na trećem nivou, Pris se zabavljao sa cvilom. On ustade, podiže pogled ka neon kuglama i načini neodređeni pokret. Izađe iz kružne sale, uze lift za šesti nivo i zatim krene zviždučući duž hodnika.
– Evo me! Šta hoćeš?
– Jesi li primetio nešto čudno?
– Čudno? Vere mi, nisam. Osim što se pitam da li mi se čini da neko želi po svaku cenu da štedi električnu energiju. Je li to Reg odlučio?
– Ni on, niti iko drugi. Eto zbog čega sam te zvao. Nirka kaže da je sve u redu.
Nastade tišina. Svako je za sebe razmišljao o problemu koji je možda bio loše postavljen.
– Reci – javi se iznenada Pris – da li još uvek pocrveniš kada se plašiš?
– Šta? Zašto me to pitaš?
– Nameravaš li da posetiš tvoje roditelje kada se iskrcamo?
– Da, ali… Hoćeš li mi objasniti?
– Odjednom sam imao utisak da se nalazim u tvojoj koži. Za trenutak sam bio ti i ja istovremeno. To je bilo kao da sam imao… dva mozga.
– Ne govoriš bez veze, ili šta?
– Dobro mi je, budi siguran. Nije potrebno da zoveš RBa u pomoć. Nisam bolestan, nisam dobio sunčanicu i nisam pao na glavu. Osetio sam kao neku nelagodnost. Nisam pripadao više sebi. Bio sam istovremeno i ovde i negde drugde.
Lorn kimnu glavom.
– Verujem ti, Prise. Svakako je tako. Ipak, sve to što mi upravo govoriš…
Opet nastade tišina. Duža nego prvi put.
– Veruješ da to ima neke veze sa neon kuglama?
– Ne znam. Znam jedino da bi bilo svakako dobro da probudimo Rega i Jega.
– Kladim se da im se ta ljubaznost neće mnogo svideti! Ali u pravu si. Više znaju četri glave nego dve.
– Pet – ispravi Pris – Zaboravljaš Fransisa. Idem da ga potražim, a tebi prepuštam da obavestiš Rega i Jaga.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s