Uzbuna

Čulo se neko pucketanje koje se pojačavalo. Jedan zeleni pokazivač zatrepta na kosom delu kabine.
Pris se probudi, raščupan, rđavo raspoložen. Zevnu, protegnu se i sa zakašnjenjem shvati da ga je probudilo baš ono uporno pucketanje. On progunđa i nabra čelo. U veštačkom sumraku kabine Pris je ustao sa svog udobnog ležaja i uputio se ka pokazivaču. Pritisnuo je jedan taster.
– Slušam. Ovde Morond.
To nije bio Reg.
– Nirka – najavi se glas tiho.
– Nirka? – začudi se on. – Zašto si me probudio? Baš sam sanjao…
– Trebalo bi da upozorim komandanta, ali je već prezauzet poslom. Osim toga, uskoro treba da mu dam neka obaveštenja. Ne vredi ga opterećivati novim stvarima.
– O čemu se radi? – upita nestrpljivo Pris.
– Moji elementi za unutrašnju kontrolu mi javljaju o nekim promenama na četvrtom i petom nivou.
– Na četvrtom nivou? Pa tamo su zatvoreni olvani, liksi i vrahovi! A na petom su akvarijumi.
– Baš tako – nastavi Nirka. – Da mogu da upravljam sa Be robotima ja bih ih tamo poslao, ali nisam programiran da svojom voljom komandujem robotima.
– Dobro – reče Pris. – Pozabaviću se time. Ej! A na trećem nivou? Da li je sve u redu?
– Da. Cvili su savršeno mirni, mada njihov mozak, prema učestanosti talasa koje primam, kao da izražava neki stalni napor. Ali, to je verovatno neka karakteristika tih životinja.
– Možda. Još nešto: rekao si da je Reg mnogo zauzet. Nema valjda mehaničkih kvarova?
– Ne, ništa slično. Radi se o teškoćama u navigaciji.
– Nešto ozbiljno?
– To još ne znam.
– Videću to – zaključi Pris – U međuvremenu idem da pogledam životinje.
On prekinu vezu, priđe svom ležaju na koji je, pre nego što je legao, nemarno bacio svoj silvinilski kombinezon. Obuče se sa izvesnom žurbom i izađe.

Kao i sve ostale sale „Rižela“, ogromna komora na petom nivou je bila utonula u skoro potpuni mrak. Bledi odsjaji su prelazili preko zidova akvarijuma iz koga su se čuli uznemireni zvuci.
Ogromni daždevnjaci sa žutim trbuhom ispuštali su neko krčanje koje se širilo i ponavljalo u žalosnim odjecima. Neki su snažno udarali repovima o pregradne zidove koji su, na sreću, bili veoma čvrsti. Drugi su uz oštre zvižduke pokušavali da prevrnu akvarijum. Uprkos slabom svetlu videla su se njihova sjajna leđa i čudne oči. Mogao se videti svaki od njihovih nekontrolisanih pokreta. Pris nije mogao da zadrži drhtaj užasa pred tom slikom. Da je osvetljenje bilo normalno, on bi svakako samo slegao ramenima. Ali sada, u slaboj svetlosti koju su davale neon-kugle, činilo mu se da proživljava neki košmar. Osvjetljenje dostojno nekog kazino online gdje su se pokvarile slot mašine i iz njih iskočili poludjeli točkovi koji su se nastavili okretati bez smisla.

Daždevnjaci su podsećali, manje ili više, na monstrume iz zemljine preistorije, ili na monstrume koji su još nastanjivali planete u sazvežđu Velikog Psa. Snažan miris ga zapahnu. Oseti mučninu. Povuče se, uzbuđen, sa gađenjem i siđe na niži nivo. I tamo je bilo isto. Ali buka i krici su bili sto puta strašniji nego u komori s akvarijumima. Olvani su užasno urlali, kao gladni vuci. Trčali su po kavezima, hvatali se za šipke, i zapenušani borili su se protiv nevidljivog neprijatelja koji ih je mučio. Pris zapuši uši, toliko je ta kakofonija bila nepodnošljiva. Okrenu se ka liksima, priđe kavezima, ali ptice s dugim crvenim perjem, obično mirne i krotke, ispuštale su piskave krike, udarale kljunovima i razmahivale krilima. Pris instiktivno uzmače. Bolje je bilo držati se po strani. Liksi su, pružajući vratove, mogli i da ga dohvate. Znao je da su kljunovi tih ptica vrlo opasni.

Najveća uznemirenost je vladala među vrahovima. Dva su ležala na podu s prerezanim grlom. Vrahovi su se borili na smrt, podsticani mirisom krvi koja je oporo mirisala. Režali su, frktali i jurišali u malom prostoru njihovog zatvora. Sve životinje su poludele. Izgledalo je kao da osećaju opasnost. Opasnost su osećale instinktivno, a čovek još nije mogao da je otkrije. Pris odjednom shvati šta se događa. Životinje su bile uplašene! Uplašene. Ali čime? Od čega? To je bilo još jedno pitanje na koje nije imao odgovor. Znao je samo da je trebalo odmah intervenisati. Be roboti će im dati umirujuća sredstva kroz hranu, a ako i to ne bude dovoljno na životinje treba pustiti neutralno polje kao prilikom svemirskog poniranja. Pris zatvori pregradu na četvrtom nivou i otrča ka sobi gde su bili smešteni roboti.

– Najzad! – reče Lorn kada je video red signala kako žmirkaju. – Nirka ima rezultate!
– Jadni su to rezultati – reče ženski glas mašine. – Sonde su se vratile sa nekom materijom koju nisam bio u stanju da analiziram . To i nije, u stvari, neka materija, već nešto sasvim nepoznato.
– Možda energija?
– Ne. To bi bilo isto. To nije ni energija. Samo nagoveštaj jednog ili drugog oblika, ili oba zajedno. Ali, sve je to samo pretpostavka. Uostalom, materija i energija se razlikuju samo po imenu; energija se oslobađa iz materije. Radi se o nekom eteru u kome sam našao tragove dezoksiribonukleinske kiseline i radioaktivne čestice. Da upotrebim vaš izraz, ta „magla“ je sastavljena od mnogo elemenata koji su mi potpuno nepoznati.
Ne prestajući da gleda u ekran zvezdovizije, Reg upita:
– Veruješ li da je to opasno, Nirka?
– Ne znam. Sve što mogu reći je da ta magla postaje sve gušća i da masa sferičnog oblika povećava svoj prečnik brzinom od dvanaest do petnaest kilometara u stotom delu sekunde.
– Šta? uzviknu Lorn. Objasni to bolje!
– Ubrzani proces reprodukcije – reče Nirka.
– Reprodukcije? Hoćeš da kažeš da je ta stvar… živa?
– Nema sumnje. Ali posedujem suviše malo podataka da bih to kategorično tvrdio. Samo pravim pretpostavke. I to što sam rekao čini mi se verovatnim.
– To ti kažeš! – odgovori Reg. – U svakom slučaju, ako su tvoji proračuni tačni, ova magluština će se širiti na milione kilometara!
– Tačno! Ako se reprodukcija bude vršila konstantnom brzinom, ona će za dvadeset i šest sati dostići dvostruku razdaljinu između Zemlje i Sunca. Ali to će biti još ozbiljnije, jer masa praktično udvostručava obim svaka tri do četiri minuta.

Na ekranu zvezdovizije se više nije ništa videlo. Leteli su sada samo pomoću radara držeći raniji kurs letenja. Velika tama je nestala i sa njom milijarde zvezda u svemiru. Ekran je sada izgledao kao neko slepo oko koje zuri u unutrašnjost. Reg pritisnu jedno dugme i ugasi ga.
– Ništa ne ometa radar – reče Lorn. To je sreća!
– Da! Sreća! – ponovi Reg.
– I, uostalom, ništa ne dokazuje da ova prokleta magluština neće nestati kao što je i došla!
– Kao čarolijom, zar ne? Odjednom si postao optimista!

Lorn ne odgovori. To je svakako bilo bolje. Pogleda u pravcu elektronskog mozga koji, kako je izgledalo, nije ispuštao ni jednu reč iz razgovora, jer red signala je još uvek jasno treptao.
– Nirka, šta predlažeš?
– Očekivao sam to pitanje, Lorne Ivene. Najlogičniji odgovor u ovoj situaciji je sledeći: svemirsko poniranje.
Reg zadrhta. Krv mu se pope u lice.
– Poniranje na ovakvom mestu! To bi bilo samoubistvo!
– Mogu se izračunati sve koordinate – nastavi Nirka – rizik neuspelog izronjavanja su oko trideset odsto. Parametri…
– Trideset odsto – riknu Reg. – To je za dvadeset i pet odsto više od dozvoljenog. Poniranje se nikada ne vrši sa više od deset odsto rizika! A i tih deset odsto su krajnja granica. Kod putničkih brodova, taj procenat ne sme biti veći od pola procenta!
Komandant „Rižela“ je postajao sve nervozniji.
– Reg, reče Lorn blago, morao bi da se odmoriš. Možeš da mi predaš komande.
– Da, Lorne znam. I vere mi, osećam želju da poslušam tvoj savet. Međutim, mislim da treba uključiti automatskog pilota. Za navigaciju zvezdanim radarom on ima bolje reflekse nego mi.
– Kako hoćeš – odvrati Lorn.
On ostade zamišljen neko vreme, a zatim upita:
Kada ćeš sa ovim upoznati ostale?
– Pa, želeo bih da to učinim što kasnije, Lorne.
Možda bi bilo bolje da se konsultujemo, da svako kaže šta misli. Ali, za sada…

Reg nije završio rečenicu. Pris je upravo upao u pilotsku kabinu. Iako nije bilo dovoljno svetlosti, on je primetio izraz lica dvojice ljudi.
– Lepo izgledate! Kao da nečim lupate glave. Nešto nije u redu?
Pošto je Reg oklevo da odgovori, Lorn uze reč:
– Nalazimo se u kaši, Prise. Nije potrebno da te zamajavamo, bolje odmah da ti objasnimo. Vasionski brod se nalazi u zoni u kojoj se dešavaju čudne stvari. Nalazimo se u ogromnoj magluštini koja se, po onome što kaže Nirka, pruža na više stotina kilometara. Ako ne i na više hiljada!
Pris razrogači oči.
– Ti me zavitlavaš, Lorne? Magla u svemiru? Šta, oblak antimaterije? Nemoguće, inače bismo već bili u „večnim lovištima“. Plazma, ili nešto drugo?
– Pogledaj i sam – upade Reg i uključi ekran zvezdovizije.
Prođe čitav minut. Minut u kome je Pris shvatio mnoge stvari.
– Šta to znači? Kakav je to štos?
– Nemamo pojma, stari. Baš ništa! Posle onog što se događa sa neon-kuglama, sada i ova magla!
– Šta kaže Nirka?
– Avaj! Problem prevazilazi njegove mogućnosti. Ima isuviše nepoznatih elemenata.
– U svakom slučaju – reče Pris – se ide iz goreg u gore!
– Šta to znači?
– Životinje su uplašene! Nirka me je obavestio i odmah sam otišao da vidim šta se događa u komorama na četvrtom i petom nivou.
– Pa onda? – upita Reg.
– Pravi nered – odgovori ridjokosi. – Olvani urlaju kao da su na žeravici, a vrahovi se biju međusobno. Dva su već mrtvi!
– Mrtvi?
– Da! I to dva lepa primerka! Pa onda, liksi prokleto kriče! Ma, to treba videti! Naredio sam Be robotima da im sa hranom pomešaju zrna C. A. 5 da bi ih smirili. Možda će trebati da se na njih pusti i neutralno polje…
– Crna serija se nastavlja, uzdahnu Lorn. Počinjem da verujem da smo prokleti! U svakom slučaju, to je čudno. Kao da životinje osećaju da se brod nalazi u nenormalnom stanju. Njihova čula su ih o tome obavestila. Kako reaguju cvili?
– Nisam išao da ih vidim – odgovori Pris. – Nirka mi nije rekao da su uznemireni. To svakako ne znači da ne treba da ih posetimo, jer ako oni ne reaguju kao ostale životinje, možda bi nam to pomoglo (treba to i reći) u našim razmišljanjima.
– Pih! – reče Reg, ne baš ubeđen. – To nas ništa ne košta.

Advertisements