Zbunjenost

Zahvaljujući ekranu zvezdovizije, Fransis RB i Pris Moron su pratili kretanje trojice ljudi koji su se sigurnim korakom uputili prema visokim građevinama, gde je bila koncentrisana administrativna aktivnost kosmodroma.
– Veruješ li da će ih pustiti da prođu? – upita biolog nesigurnim glasom.
– Zašto da ne? – odgovori Pris – Nisu nas sprečili ni da sletimo. Sve je tako nelogično da ne vidim zašto bi naši prijatelji imali problema!
– Valjda je tako!
– U svakom slučaju, radio je uključen. Sva trojica imaju primopredajnike sa velikim dometom. Ako nešto ne bude štimalo, obavestićemo ih. A, pored toga, imaju i paralizatore.
– Hm! Da – reče Fransis RB, ne baš ubeđen.

Tri čoveka su već bili daleko. Niko im nije prišao. To je bio dobar znak. U „normalnom“ svetu oni bi već odavno bili uhapšeni zbog brojnih prekršaja pravilnika o ponašanju na kosmodromu.
– Nisam miran – reče opet biolog – Ne bi trebalo da im se dogodi nešto
– Ko ništa ne rizikuje, ne može ništa ni da postigne – izjavi Pris – I u sadanjoj našoj situaciji, ne smemo da ostanemo skršenih ruku.

Izgleda da je akcija najbolji lek. Fransis odmahnu glavom, pogleda za trenutak svog prijatelja i posle kratke tišine nastavi:
– Da, u pravu si. Treba sačuvati nadu. Ali, otkada smo napustili Rehan…
On nije dovršio rečenicu, već pređe na drugu misao:
– Potrebno mi je da razmislim, idem u moju laboratoriju… Tamo češ me naći ako bude trebalo.
– U redu! Idi!

Fransis RB je napustio pilotsku kabinu, dok je Pris ostao da prati zbivanja na panoramskom ekranu. Na kosmodromu se dešavalo ono što se uvek dešava na svim kosmodromima. Letilice raznih oblika i svih veličina su se spuštale na ogromne piste. Mala vozila su išla tamo-amo između vasionskih brodova i zgrada gde su se nalazili magacini, druga su samo prevozila putnike. Pris je bio naviknut na taj prizor. Ipak, nije mogao da objasni razlog čudnog osećaja koji je imao. Primetio je mnogo neuobičajenih detalja. Poče da vrši poređenja u nastojanju da pronađe stvari koje prema onome što
vidi nisu prirodne. Osećao je nelagodnost. S vremena na vreme neki vasionski brodovi su se nejasno videli. I sam grad, činilo mu se, kao da gleda kroz neki vodeni zastor. Ali, to nije trajalo dugo. Bilo je dovoljno da se koncentriše, pa da predmeti gledanja postanu jasni. Verovatno od umora, pomisli on.

Ali, u to uopšte nije verovao. U drugim trenucima izgledalo je kao da sve kretanje prestaje. Sve je bilo, za trenutak, kao film koji zastane. Pris se pitao da li je još raspolagao svim svojim mentalnim osobinama. Sumnjao je u to. Da li je fluidno biće na brodu? Nije li ono uzrok neobičnom stanju? Nije li ono veliki krivac svemu? Ako je tako, kako ga pobediti? Pris nije imao nikakvog odgovora na ova pitanja. Nije imao ni želju da razmišlja o ovim zagonetkama, pošto je nešto uznemiravalo tok njegovih misli. Na nebu, iznad piste koja se nalazila pored one na kojoj je stajao “Rižel”, pojavi se ovalni brod i očigledno se spremao da sleti. Pris raširi oči. Njegove ruke se zgrčiše na sedištu. Novi transkontinentalni brod! Još se nalazio visoko i njegovo glatko metalno telo se presijavalo pod suncem.
– Bože! Šta radi taj pilot? Morao je da uključi retromlaznice!

Brod se opasno približavao tlu, uopšte ne usporavajući. Najzad se pojaviše vatreni mlazevi i pojačaše se. Ali sve retromlaznice nisu radile. Brod je sletao sa trećinom kočionog kapaciteta! To bi u krajnjem slučaju dozvolilo da se brod grubo spusti bez velike opasnosti po putnike. Međutim, nestabilan zbog nejednakih sila koje su davali mlazevi retromlaznica, brod „leže“ vodoravno i bilo je jasno da ne može da stane na svoje teleskopske noge.
– Ne! – zaurla Pris.

Avaj! Bio je nemoćan. Ništa više nije moglo da spreči katastrofu. Transkontinentalni brod se razbi o sletnu pistu završavajući svoj put u eksploziji koju je Pris gledao iskolačenih očiju. Ali, nije se čuo nikakav prasak. Čak ni prigušeni udar. Krhotine trupa su odletele na stotine metara. U plamenu je bio garavi kostur i… dve stotine putnika!

TAKVA JE BILA TRAGEDIJA „SIGFRIDA“!

-To nije moguće! NIJE MOGUCE! – viknu Pris. To ne može biti „Sigfrid“! Nesreća se dogodila pre pet godina! I to je bilo u Malighamu! Ne, u Kozmi! Ne, to nije istina! Ili sam u košmaru ili sam lud!

Kostur broda je i dalje goreo. Plamenovi su lizali metalne ploče umrljane gorivom i uljem i proždirali oksigen iz provaljenih rezervoara. Plesali kao da se rugaju spasilačkoj službi i službi sigurnosti koje su pristigle. Na nesreću, nije bilo više ničega i nikoga da se spase. Pris se sruči. Ako se izuzme poneki detalj, tako je bilo u Malighamu. Po drugi put je prisustvovao istoj drami. Nije to mogao da podnese. Bilo je užasno. Lia! Zaplaka. Kao i prvi put. Kako je moguće takva nepravda? Kako priznati sebi da nikada neće više da vidi voljeno biće? Biće sa kojim su pravljeni bezbrojni planovi za budućnost?

– Nemoguće! Nemoguće! – ponavljao je – To je prošlost! Nesreća se dogodila u Malighamu! Neću u to da verujem!

Prepusti se očajanju. Kada je podigao glavu, zastade mu dah. Posmatrao je ekran zvezdovizije i na licu mu se čitala zaprepašćenost. Krhotine „Sigfrida“ su na neobjašnjiv naćin nestale. Nije ostalo baš ništa. Mesto je bilo potpuno čisto i nije se video nikakav trag paljevine! Pris je lutao pogledom po svim uglovima kosmodroma. Sve je izgledalo mirno. Nije bilo više ni ekipa službe sigurnosti i spasilačke službe. Kao da se ništa nije dogodilo! Pris opet posumnja u svoj zdrav razum i htede da pozove Fransisa RBa. Imao je samo jedno objašnjenje: prisustvovao je projekciji svojih sećanja. Međutim, sve je izgledalo kao stvarno!

Jer, sećanja i kada nam dolaze nisu tako snažna i tako jasna! Pris bi se zakleo da je sve to stvarno video. Plamenovi su zastrli ekran kada se „Sigfrid“ razbio. Eksplozija. Putnici… Lia… Smrt. Pris sakri lice u ruke, pokušavajući da odagna tu strašnu viziju. Zatim zabaci glavu unazad, udahnu snažno više puta i poče da tera sve misli iz svog mozga. Razmisli. Zaboravi. Brzo. Ne misliti više na to. On pritisnu dugme interfona i zamoli Be I da mu donese čašu burbona. Osećao je veliku potrebu za čašom vina.

***

Trojica ljudi su prvo primetili tišinu koja je vladala kada su izašli na pistu za sletanje. Ni zvuka, ni glasa, ni piska nije bilo. Nije izgledalo da se nalaze na kosmodromu, već u nekom napuštenom gradu. Uprkos čuđenju, nisu nastojali da reše tu novu tajnu. Išli su napred ne izmenjujući ni jednu reč. Niko se nije osvrtao za njima. Nisu pobuđivali nikakvu radoznalost. Napustili su kosmodrom bez ikakvih problema.
-To je, ipak, malo previše! – oglasi se Lorn, koji je teško podnosio ovu čudnu situaciju – Propustili su nas kao… kao da smo nevidljivi! Kakva je to igra?
– I ja se pitam – odgovori Reg – Ali ne verujem u tvoju priču o nevidljivosti. Sasvim dobro vidim tebe i Kristusa. I moraš da priznaš da sasvim dobro čujemo reči koje izgovaramo.
– Nije potrebno biti svetac da bi se neke stvari shvatile, prijatelji – reče Jego. – Ovaj svet se ne
uklapa u neke psihičke zakone… Možda pripada nekom drugom kontinumu? Drugoj dimenziji? Po meni, za sada je važno da saznamo da li ima načina da komuniciramo sa stanovnicima. Možda bismo tako saznali vrlo interesantne stvari.

Reg klimnu glavom pokazujući odobravanje. Išli su duž neke prepune avenije kao radoznali turisti.
– Sve izgleda stvarno! – reče Lorn – Ove građevine, ova vozila, ljudi… Dao bih rado platu da sve to shvatim!
– Strpljenje! Ko kaže da nećemo naći objašnjenje?
– Sve mi se čini da je loše pošlo – primeti Kristus.

Žena mladalačkog izgleda, obučena u tesnu haljinu, izlazila je iz jedne banke. Kristus joj se bez oklevanja približi, zaustavi je, ona se smešila.
– Izvinite – obrati joj se – Moji prijatelji i ja baš dolazimo sa kosmodroma gde je sleteo naš brod. Prvi put smo u Kozmi i tražimo institut za kosmičku kartografiju. Možete li nam pokazati gde se nalazi?

Ne prekidajući da se smeši, žena popravi pramen svoje plave kose, začuđeno pogleda čoveka koji joj se tako obratio, ali ništa ne progovori.
– Kao da ne razume zemaljski jezik – reče Reg
– Možda je strankinja? Obrati joj se međuzvezdanim jezikom.

Jego odmah posluša i koristeći se narečjem Konfederalnog carstva govorio je polako, čak razdvajajući svaki slog. Avaj! Imao je isto uspeha koliko i prvi put. Okrenu se ka svojim prijateljima, sleže ramenima sa očajničkim izrazom lica.
– Ili je luda, ili se pravi – reče Lorn.
– Verovatno je da ne razume naš jezik – upade Reg – Posle svega što smo doživeli i to me ne bi čudilo.
Plavokosa devojka se udalji ostavljajući zbunjenu trojicu ljudi.
-Kao prvi kontakt to je dosta malo – reče Lorn ironično.
– Da – potvrdi Kristus Jego – Ali, ubeđen sam da ćeš ti imati više sreće nego ja. Hajde! Na
tebe je red!
– Šta? Ti bi da ja…
– Pa da! – nastavi Crnac – što da ne? Ne moraju uvek isti da se žrtvuju! Sa druge strane, ti znaš da biraš. Izaberi po želji neku lepu devojku!

Lorn napravi grimasu. Situacija, ma koliko neobična i uznemiravajuća, imala je i neke zabavne strane, što je ohrabrivalo trojicu ljudi.
– Dakle? – upita Reg kada je video da Lorn okleva – Jesi li se odlučio? Sto ne upitaš ovo šarmantno detence?
To šarmantno detence je bilo vrlo lako obučeno i imalo je neospornu devojačku privlačnost. Potpuno je odgovarala ukusu Crnca. Čim je Lorn progovorio, ona se zaustavi, nasmeši se, pokazujući red pravilnih zuba ali, kao i njena plava sugrađanka, nije ispuštala iz usta nikakav zvuk, mada su se njene usne MICALE!
-Verujem da ne vredi pokušavati – reče on obeshrabreno.
– Ponovi pitanje lagano, Lorne – savetovao je Reg.
– Pokušaću. Gospođice… Molim vas da me razumete. Učinite mali napor … Mi tražimo neki kartografski institut. Možete li nam pomoći da ga nađemo?

Osmeh nestade sa njenog lepog lica. Očigledno je da je devojka pokušavala da shvati šta joj
se govori.
– Hajde, Lorne! Skoro si uspeo! Insistiraj! Videćeš da ćeš uspeti! Hajte, opet!
I Lorn poče opet. Ali uzalud. Svaki dijalog je bio nemoguć.
– Ako promenimo pitanje? – upita Reg.
– Kako to?
– Treba pronaći nešto jednostavnije. Na primer, da je pitamo kako se zove ili koji je danas datum
– Hoćeš da pomisli da smo šašavi? – odvrati Lorn, već iznerviran – Pitaj je to ti!
Reg nije bio baš mnogo oduševljen, ali, na kraju krajeva, zašto ne promeniti taktiku? To bi
možda pokrenulo konverzaciju! Novo pitanje. Lorn, kome se povratio mir, pomisli kako bi bilo zabavno da odjednom čuju devojku kako odgovara da joj je već dosta majmunluka. On se nasmeja u sebi, slušajući načuljenih ušiju šta Reg pita.
– Kako se zove ova avenija? – pitao je komandant „Rižela“.

Usne devojke su se opet pokrenule i iznenada dogodi se čudo.
– Recite, jeste li završili sa glupostima? Najzad ste prevršili meru!
Bomba! Ledena tišina. Devojka se okrenu na petama i udalji se brzim korakom, dok su tri kosmonauta stajala kao zabezeknute lutke. Reg je prvi reagovao:
– Dakle! Nisam to očekivao! Videli ste, dečaci? Odjednom ju je uhvatilo!
– Sredila te je – reče Kristus – Zna da odgovori ta devojčica!
– To me je najmanje iznenadilo – reče Reg – To se ne događa često, ali kada je tako…
Lorn je ćutao. Bio je još više začuđen nego njegova dvojica drugova. Bilo mu je dovoljno da zamisli odgovor pa da se on i čuje, naravno, sa odgovarajućim tonom!

Advertisements