Zemlja

zemlja– Sto mu kosmičkih đavola! viknu Pris. Uspeli smo! Reg, moj dragi komandanta, dugujem ti večnu zahvalnost!
Reg Barmil prasnu u nervozni smeh, a za njim i njegovi prijatelji. Svi su se smejali od srca. Ali to nije bilo samo zbog onog što je rekao riđokosi. Disali su slobodnije, svesni da su izbegli veliku opasnost. Veliki teret im je pao sa srca! Sve je obavljeno na najnormalniji način, uprkos indeksu rizika koji je postojao. Ali u očima tih ljudi to i nije bilo ono najčudnije. Neon-kugle su opet normalno svetlele. Optimizam se vratio. Sa svetlošću. Nije dobro za čoveka da živi u mraku. Ne oseća se sigurno. I ma šta da kaže, u dnu duše on čuva nasleđeno sećanje na veliki strah njegovih predaka. Posada „Rižela“ je to osetila, mada niko nije hteo to da prizna. Uplašili su se. Ali sada je to bilo gotovo. Reg i drugovi su opet bili vedri posmatrajući oduševljeno veličanstveni prizor na panoramskom ekranu. Velika tama! Ogromni dragulj na kome su blistali najčistiji dijamanti! Neuporediva lepota Svemirskog Trezora! Spašeni! Bili su spašeni. Ah! Kada budu pričali njihove doživljaje, prilikom nekog sletanja, drugi kosmonauti neće u to verovati! Niko se nikada nije vratio iz opasnih zona. Lorn se smešio i blaženo posmatrao jednu tačku na svemirskom vidiku. Iznenada njegov osmeh se izgubi.
– Pa dobro. šta ti je sada? – upita Jego, kome se povratilo raspoloženje – Imaš neki izraz lica…
– Imam i zbog čega! – odgovori Lorn – Pogledaj ekran! Pogledaj ga dobro i reci otprilike koliko još ima do Alfe IV!
Istog trenutka svi su se zagledali u panoramski ekran odmeravajući daljinu. Lorn uključi uređaj za uveličavanje.
– Interesantno – reče Reg posle kratkog razmišljanja – ne vidim Alfu IV.
– To me ne čudi! Alfa IV se ne vidi na ekranu! Ni Kentaur!

Reg Barmil je bio zaprepašćen i bled. On je priznavao da Lornove reči imaju sasvim realnu osnovu.
– Šta to znači? – upita Fransis RB.
– То znači da smo vrški skrenuli – odgovori Pris – Vidiš, to je jednostavno! Ali, to nije opasno. U odnosu na situaciju u kojoj smo se nalazili pre nekog vremena. I zatim, videćeš da će Nirka znati da nam kaže gde smo. Onda ćemo izvršiti novo programiranje, novo poniranje i stvari će doći na svoje mesto!
– Smatram da nije potrebno svim tim mučiti naš elektronski mozak – reče Lorn – Lako je prepoznati galaktički sektor u kome se nalazimo.
– Zar? Pa reci nam.
– Nalazimo se na oko dve stotine miliona kilometara od Zemlje!
– Kako to znaš?
Lorn priđe ekranu zvezdovizije, uveća još sliku i pročita broj na klizačima.
– Dve stotine miliona – potvrdi on.

Zatim svojim pruženim kažiprstom pokaza jednu svetleću kuglu.
– Sunce, reče on. А evo Zemlje! To znači jednu stvar: za dlaku smo izbegli smrt! U magli svi podaci su bili pogrešni, što znači da smo ponirali А DА NISMO ZNALI TAČKU IZRANJANJA! Imali smo mogućnost da se izvučemo ni jedan prema hiljadu!

Lornovo otkriće je imalo efekat ledene bombe. Reg je shvatio sve još u trenutku kada je na ekranu pronašao Sunce. Ćutao je. Njegovo vlažno čelo se presijavalo. Pris s mukom proguta pljuvačku.
– Ni jedan prema hiljadu – ponavljao je izvan sebe.
Pa ipak, imali su tu sreću. Pravo čudo!

Da, Lorn je bio u pravu. Samo, Reg nije uspevao da odvoji pogled od ekrana. Nešto ga je mučilo. On pritisnu jedno dugme, povuče ka sebi neku ručicu i izmeni položaj dva bočna pokazivača preko kojih se komandovalo s pogonskim sistemom „Rižela“.
– Približićemo se, izjavi on. Hoću da to vidim izbliže.
– Imamo teleskop! Pored toga panoramski ekran može da vrši velika uveličanja!
– Očima! Hoću da to vidim golim očima! Shvataš?
– Da vidiš? Šta da vidiš?
– Zemlju! Sunce!
Vasionski brod se kretao kroz vasionski prostor brzinom od trista hiljada kilometara u sekundi.
– Ti si, Lorne, svakako dobar navigator. Dokaz toga je i da si odmah znao da prepoznaš naš sunčani sistem. Ipak, hoću da ti dokažem da si se prevario!

Lorn se gušio od pljuvačke:
– Ja se prevario? To ti meni kažeš?
– Ne nerviraj se, prijatelju. To ne služi ničemu.
– Nećeš valjda reći da ipak ovaj sistem nije naš!
Reg mirno odgovori:
– Ovaj sunčev sistem BI MOGAO DA BUDE naš… KADA BI I POZADINA NEBA BILA ONA KOJU NORMALNO TREBA DA VIDIMO! Gledaj te konstelacije! Nijedna ne liči na one usred kojih treba da se vidi Zemlja! Naprotiv! Gle, čak bi se reklo da liče na zvezdani svet oko Rehana! Ali, ako sumnjaš, pogledaj nebeske karte u funkciji kretanja planeta i videćeš. Ja lično sam u to ubeđen.
– Postoji dobar način da se sazna istina. Mogli bismo da kontaktiramo Kozmu preko svemirskog radija – preseče ih Kristus Jego.
– Odlična ideja – odobri Reg – Zovi raketodrom. Mada sumnjam da će odgovoriti.
– Ipak – nastavi Lorn, koji očigledno nije priznavao svoju grešku – pred nama je Sunce i devet planeta! U to nema sumnje. Mada moram da priznam da je nebo čudno.

Pris i Fransis RB nisu ništa govorili. Slušali su predloge koji su se smenjivali dok se Jego trudio da uspostavi vezu sa kosmodromom u Kozmi. Još nije dobio odgovor. Ništa, osim malo krčanja.
– Vidite, dečaci! Nepotrebno je inzistirati…
– „Ovde kontrolni toranj. Primili smo vaš poziv.“
Reg nije mogao da dovrši svoju rečenicu. Ostade zabezeknut i iznenađen glasom koji je izlazio iz zvučnika.
– Reg! Šta da im kažemo?
– Ništa. Baš ništa. U stvari, da. Reci im da smo imali razloga da mislimo da je naš svemirski radio u kvaru i da smo vršili rutinsku proveru pre popravke.

Crnac to učini i prekinu vezu. Nije bilo nikakvih pitanja. Niko više ni u šta nije bio siguran. Nisu više znali da li lete ka Zemlji ili nekom svetu koji liči na nju. Ali za Rega je još uvek najbolji način da se sazna istina bio da se ide na lice mesta. Što pre moguće. On smanji postepeno brzinu „Rižela“. Lorn, pošto je bio znatiželjan, pozva Nirku. Led signalizatora poče da trepće.
– Sta želiš, Lorne Ivene?
– Nađi odmah koordinate! – naredi Lorn – Zatim odredi sadašnji vektor i izračunaj ugao odstupanja koji on pravi sa početnim vektorom. Hoću da znam i koliko je „Rižel“ daleko od Alfe IV.
– Dobro. Je li to sve?
– Da, za sada.

Lorn se okrenuo ka velikom ekranu i ostao zamišljen. Nije više shvatao stvari. Da li će mu mašina pomoći u njegovom razmišljanju? Na svoje veliko iznenađenje, mašina mu dade podatke za koje je on smatrao da su pogrešni.
– Nemoguće! Sto dvadeset i pet svetlosnih godina deli „Rižel“ od Alfe IV!
– Možda ne greši… Jer, na kraju krajeva, ništa ne dokazuje da smo u Zemljinom sektoru.
– Ma nemoj? Pa kontrolni toranj je odgovorio!
– Jeste. Ipak, još sumnjam. Pogledaj panorarmski ekran, sto mu kometa! Veruješ li da to liči na Zemljin sektor?
– Ne znam ništa. Mislim da smo ćaknuti!
– Polako. Za nekoliko trenutaka ćemo ući u orbitu. Tako ćemo znati šta da mislimo. Evo. Ulazimo u naš sunčev sistem.

Opet je pet pari očiju zurilo u panoramski ekran. Planeta je zauzimala skoro celi ekran. Pojavila se sva plavičasta, lepa kao perla i skrivala je svoju golotinju haljinom od oblaka; izgledala je misteriozno kao stara legenda. Vidljivost je bila skoro savršena. Razlikovala su se kopna, mora.
– Kontinenti! – uzviknu Pris pre nego što su njegovi drugovi reagovali. Šta im se dogodilo? Njihov oblik, njihove obale su… Zaboga! Kao da se dogodila neka kataklizma, ili tako nešto?
– Nema ostrva – primeti Reg.
– Pa ipak se prepoznaju Amerika, Evropa. To je zbunjujuće.

Sumnja ih je mučila i sa njom nemir, strah pred nepoznatim. Jego napravi pretpostavku:
– А, ako se nalazimo u paralelnom svetu? Imajući u vidu šta smo sve doživeli i to je moguće! Možda je to jedan od onih svetova za koje naučnici pretpostavljaju da postoje? Možda smo pali u neko drugo vreme?

Za trenutak niko ne odgovori. To što je govorio Jego bilo je tako strašno da niko nije želeo da o tome traži dokaze. Ako bi to bilo tačno, bila bi izgubljena svaka nada da jednoga dana opet vide pravu Zemlju, onu iz normalnog sveta. NJIHOVU Zemlju. Ali ideja je bila tu i potvrđivala je ili objašnjavala neke činjenice, neke konstatacije, a pobijala greške. Nema sumnje. Na ekranu se videla Zemlja, ali Zemlja koja je izgledala tako kao da ju je neko po sećanju crtao. Na planeti su kontinenti bili pojednostavljeno ocrtani, bila su zaboravljena neka ostrva, neki posebni reljefni oblici. Reg grozničavo izvrši vrlo veliko uvećanje. Videli su se gradovi, planine, reke. Ali, sve je to izgledalo iskrivljeno, deformisano, nedovršeпо, nepotpuno. Kao neki filmski dekor gledan iz lošeg ugla.
– Čini mi se da se nalazim u nekom košmaru – reče Reg – Sve je to besmisleno!
– Besmisleno za nas – ispravi Kristus Jego – Vraćam se na moju pretpostavku: počeli smo poniranje, a da nismo znali tačku izranjanja, uzdajući se samo u prvobitne podatke. I još nešto: NIŠTA NE DOKAZUJE DA SMO STVARNO PROŠLI KROZ PODSVEMIR!
– Molim te Jogo – reče Lorn – ne počinji opet!
– Avaj – odvrati Reg – Njegova ideja nije ništa manje osnovana od ostalih. Ako se nalazimo u nekom paralelnom svetu, onda od povratka nema ništa.
– Ne želim da ispadnem pesimista – nastavi Kristus Jego – samo moramo da priznamo da smo, da bi pobegli iz magle, ušli u veliki rizik. Rizik čija je težina neizmerljiva. Budimo srećni da smo živi!

Crnac je mirno rezonovao i pokušavao da shvati stvari. Reg pojača uveličanje na zvezdoviziji do maksimuma. Na ekranu su se videli ljudi; ljudi i žene, deca, u svakom pogledu slični kosmonautima s „Rižela“.
– Bar oni nisu deformisani – primeti Fransis RB.
– Liče na nas i vode život vrlo sličan nama. Što se tiče njihove tehnologije, ovi automobili, aerokugle, avioni, sve je kao na Zemlji, našoj Zemlji.
– Ovaj grad – dunu Pris – liči na Maligham! Da, to je on. Poznajem ovu dugu aveniju, ove spomenike, muzej umetnosti. Maligham.

Ali, slika se već promenila. Pris se okrenu. Reg se obrati Kristusu Jegu:
– Zovi Kozmu. Traži dozvolu za sletanje.
– Šta? – upita Crnac – Misliš stvarno da spustiš „Rižel“ na ovu planetu?
– Zašto da ne? Hm! Nešto me, međutim, kopka. Pitam se zašto se još nisu pokazale specijalne letilice službe bezbednosti.
– Pah! Možda ih ovde i nema? Zašto bi organizacija ove planete morala da bude potpuno ista s našom?
– Hm! U pravu si, Jego. Ali to ne menja moju odluku. Želim da razumem, da shvatim šta se dešava. Na ovaj način se nadam da ću otkriti neki trag koji će nam pomoći da se vratimo u naš svemir!
– Optimista, zar ne? – upade Lorn.
– Baš tako, prijatelju!

Reg se savlađivao. Nastojao je da zadrži svoj mir, odnosno, da bar ne pokaže nervozu. Potiskivao je uznemirenost i stavljao u prvi plan činjenicu da je živ, i on i njegovi prijatelji.
– Još ne znam šta ćemo raditi kada budemo na tlu – dodade on – Ali treba sleteti! Ubeđen sam da ćemo naći načina da se vratimo na Alfu IV, a zatim na Zemlju. Osećam to intuitivno.
– Nadajmo se da je tako – reče Fransis RB – Vreme je da nađemo objašnjenje za pojave koje nas pogađaju! Otkako smo napustili Rehan imali smo samo neprilike. Ako sve ovo bude imalo srećan kraj, morati ću otvoriti blog o putovanjima da opišem ovu našu avanturu.

Posle više ponovljenih poziva, Kristus je uhvatio odgovor. Glas je bio isto tako unjkav kao i prvi put.
– Daje vam se odobrenje. Evo naloga. Siđite na pet hiljada metara i stanite. Naši antigravitacioni talasi će zatim spustiti vaš brodu.
– On je lud! – opsova Reg – Vasionski brod kao što je to „Rižel“ ne može da bude usmeravan s antigravitacionim talasima!
– Nije nam tražio ni naš identifikacioni broj – primeti Lorn – To je sumnjivo.
– Možda nas je već identifikovao – odvrati Reg – Ali kako misli da upravlja brodom?
– „Pista B sletišta br. 8“ – objavi glas.
– Nema sumnje! On je potpuno ćaknut, taj čovek nije čist! Hoće da nas spusti na sletište za turističke vasionske brodove!
– Uostalom, to nije stvarno Zemlja, umeša se Fransis RB. Ima stvari koje su svakako različite.
– Baš me briga! – odgovori Reg – Spustiću „Rižel“ gde mi bude izgledalo dobro, ne slušajući savete te budale iz kontrolnog tornja.
– Znaš kolika je kazna, ako…
– Kazna, kažeš? To ćemo videti! Dok čekamo isključi taj radio, Kristuse. Neću više da slušam taj glas od koga mi se prevrće utroba! Gde je Pris?
– Otišao je da pogleda životinje – odgovori Fransis RB.
– Baš je našao trenutak!
– Čini mi se da je čudno izgledao. Zar ne Lorne?
– Verujem da smo svi u istom stanju – odvrati Lorn – On je samo popustio malo više od nas i to je sve.

Očigledno da Lorn, kao i ostali, nije znao pravi razlog Prisovog odlaska.

Advertisements