Reg, besan, otrča u solkar i uletevši kao tane sruči se na mesto kraj radija. Brzo podesi potrebnu frekvencu i uze mikrofon.
– Baza zove kosmobil. Ako me primate javite odmah vaš položaj.
Reg je bio dobrog srca, ali je znao da pokaže da on komanduje i da traži da se njegova naređenja izvršavaju bez pogovora, iako su njegovi odnosi sa članovima posade bili više nego prijateljski. Zvučnik zakrča, ispusti dva, tri zvižduka i to je bilo sve što je iz njega izvukao. Životinja – opsova – ne znam ni da li mu je palo na pamet da uzme slušalice! „Otišao sam da se malo prošetam.“ Kao da je rekao „idem da se okupam“. Svi znaju da niko ne može uzeti kosmobil i otići da lunja a da to komandant ne zna. Trebalo bi da ga tri dana držim u orbiti.
Dok je on tako govorio sam sa sobom, ušao je Lorn Iven s veselim izrazom lica.
– Reklo bi se da se ljutiš na nekoga – reče on s ironičnim prizvukom u glasu.
– Iven? Nisam te poslušao. To je zbog one budale Prisa; prokleti riđokosi.
– Znaš video sam Kristusa. Jesi li pokušao da ga zoveš?
– Naravno, ali on ne odgovara. Nije kod prijemnika.
– Možda je na nekoj drugoj frekvenci?
Za trenutak Reg je blenuo u Lornovo lice svojim čelično plavim pogledom Skandinavca i složio se s njim. To je bilo tako jednostavno da je izgledalo glupo, ali u raspoloženju u kome se nalazio nije na to mislio. On grozničavo okrenu dva dugmeta sa oznakama i uhvati drugu frekvencu rezervisanu za kosmobile ponavljajući poziv. I opet ne dobi nikakav odziv. Tek u trećem pokušaju se začu podsmešljivi Prisov glas.
– Primljeno. Ovde kosmobil. Nalazim se na sto dvadeset devet kilometara od Rižela. Ugao 32 stepena. Izvolite!
– Ovde Barmil. Naređujem da se odmah vratiš.
– Zašto? Jesmo li napadnuti? Ne šali se Reg! Pronašao sam tridesetak čudnovatih životinja u jednoj udolini.
Reg se odmah zainteresova.
– O čemu se radi?
– Nemam pojma. Prvi put ih vidim… Imaju izdužena tela i kreću se na šapama na zadnjem delu, klateći se kao što to čine pingvini. Ali ima nešto što me šokira: one su plave.
– Pris, upozoravam te: ako me zavitlavaš, platićeš mi to!
– Ozbiljan sam Reg. Visoke su oko metar i pedeset i izgleda da su se uplašile od kosmobila.
– Misliš li da su opasne?
– Kad ih ovako gledam, ne. Ali nikad se ne zna.
– Mislim da znaš da se poslužiš kamerom. Ukopčaj automatski uređaj i napusti što pre te tvoje retke ptice.
– Ali Reg, to nisu ptice!
– Znam, ali to je tako rečeno. Shvatio si što treba da radiš?
– Svakako. Ne moraš da mi to nacrtaš. Za koga me ti smatraš. Snimam i vraćam se.
Lorn nije uspeo da zadrži smeh, kao ni Reg kome se povratilo dobro raspoloženje.
– Veruješ da je stvarno pronašao novu vrstu? – upita komandant Rižela ostavljajući mikrofon.
– Pris je šaljivdžija, ali nije čovek koji izmišlja priče. On se ne šali s poslom. Uostalom, to je već dokazao, zar ne?
– Naravno. Samo je ponekad čudan. Uzima sebi neku slobodu koja me izbacuje iz koloseka. A u nekim trenucima ga vidim da je odsutan, sanjalica. To se ne uklapa baš najbolje u to što si rekao. Lorn Iven se povuče. Reg izvuče jedan stol i stolice i postavi sve ispred solkara. Protrlja ruke i zavali se u svoju fotelju za ljuljanje od koje se nikada nije odvajao; to je bio „prtljag“ koji je nosio na sva svoja putovanja. Oči su mu bile poluzatvorene i neprimetni smešak se pojavio na njegovim usnama. On nije više mislio na odlazak, već na to kako da ulovi plave životinje. Sigurno neće zažaliti što je ovde proveo vreme.
Kosmobil stade polako na nekoliko metara od solkara. Reg odmah skoči i požuri da uzme film i uputi se prema Riželu.
– Gde žuri kao da mu gori za petama? – upita Pris Lorna.
– On samo hoće da se uveri da ga nisi poslao da se malo prošeta bez veze.
– Hej, ali to je ozbiljno. Ja sam stvarno snimio ta plava stvorenja. Rekao bi da su to foke na šapama. Samo da si video njihove velike okrugle oči. Kada sam sišao, ta stvorenja su pobegla neverovatnom brzinom.
Nešto kasnije, sedeći za stolom koji je Reg izneo, pet prijatelja su živo razgovarala. Svako je na svoj način komentarisao slike koje su išle od ruke do ruke. To su bila stvorenja kratke plave dlake koja je izgledala kao da je od svile. Glava nije bila jasno odvojena od trupa. Nisu imale vrata, ali su imale ogromne, ispupčene mrežaste oči, spljošteni nos i usta koja su bila predstavljena jednim jednostavnim prorezom. Prednje šape su bile tanke, dosta duge i završavale su sa četri prsta.
– U svakom slučaju, uhvatićemo ih sve – zaključi Reg Barmil. Imaćemo posla; zlata vrede naši magnetski zraci, prijatelji!
Plava stvorenja s planete Rehan 
Nebo je plavo i sve ono šta je iste te boje je u stvari odraz plavetnila neba. Zato je to omiljena boja za mnoge ljude i puno sportskih klubova ima dresove u tim nijansama. To je jedan od razloga zašto su mi od prvog trenutka mali plavi bili jako simpatični. Male krznate životinjice sa slatkim njuškama. To je svima onima koji vole dlakave ljubimce neodoljivo i stvara im neodoljivu potrebu i želju da ih prigrle sebi, uz svoje telo, da ih glade i maze. Naši junaci se nisu lepo poneli prema njima, ali se radi o knjizi s porukom. Pisac nam je hteo reći da mi puno toga ne znamo, ne razumemo i nećemo verovatno nikada shvatiti. Ja u stanu imam malu, belu pudlicu. Kada mi ona skoči u krilo i tu se opusti, milo me gledajući, ja sam kao na sedmom nebu. Osećam da preko nje uspevam uspostaviti neku vezu s nečim višim, nepoznatim. Ne bih znao objasniti tačno ono što mi prolazi kroz vena. Ona je za mene kao neki medij koji me povezuje s globalnom dušom ovog našeg sveta, ovog vremena u kojem živimo. Moja kujica je nešto posebno za mene i pomaže mi u najtežim trenutcima mog života.
Svima puno pozdrava iz Niša.